Stiglo je i deseto po redu izdanje kultnog novosadsnog benda Ritam nereda. Ravno 20 godina od prvog “Oi ain’t dead”, svetlost dana ugledao je i „Paralelni svet“. Za tih dvadeset godina promenilo se mnogo. Nekoliko država, ratova, predsednika ali se promenio i Ritam Nereda, iako su nam još 1991. u jednom od najvećih hitova benda, pesmi „Ne“ obećali da će uvek ostati isti. Međutim, bez obzira na sve, najznačajnije dostgnuće benda je da i nakon 20 godina postoji i ima svoju publiku. Ne postoji bend na ovim prostorima koji je bio toliko na udaru vlasti, koji je bio zabranjivan i diskriminisan i gotovo da mu nije bilo dozvoljeno da svira. Ipak, momci su istrajali u svojoj nameri da sviraju, i od zabranjenog voća postali su najredovniji učesnici „Exit“ festivala. Eto ih opet na sceni sa novim albumom.
Ova recenzija, će po prvi put sa moje strane, biti malo više subjektivna. Danas, jula 2010. ja pišem recenziju svom omiljenom bendu iz mladosti. Prvi koncert na koji sam otišao, u osmom razredu osnovne škole bio je Ritam Nereda, na nekom Heiniken festivalu u SKC-u. Predgrupa je bio Discord a godina 2000. Koliko su Beogradu tada bili potrebni Neredi najbolje govori činjenica da je gotovo cela, prepuna, velika sala SKC-a učestvovala u šutkama. Rani radovi Nereda predstavljali su uobličen i odviran kompletan bund jedne generacije.
Album „999“, koji je izašao te iste, 2000. godine predstavljao prekretnicu u radu benda, iako je naznaka o promeni zvuka bilo još 1996. na albumu „Zvuci bola“. Jednostavno rečeno, Ritam nereda prestao je da bude Oi! bend i polako je počeo da pliva po drugačijim muzičkim vodama. Uz sebe su privukli drugačiju publiku i nastavili da se muzički razvijaju u tom, novom pravcu. Danas se može reći da, Ritam nereda ima dve publike: Oni koji slušaju do albuma „999“ i oni koli slušaju od „999“. Posle tog, prelomnog albuma, Neredi su izdali još dva studijska i jedan živi album.
Pre izlaska albuma „Paralelni svet“ bend je napustio dugogodišnji sjajni gitarista, Ćomi, koga je zamenio, ništa manje sjajni Saša Friš (Pero Defformero).
Kako se u ovu moju predugačku priču uklapa „Paralalni svet“?
Moje mišljenje je da je po sredi treći period Nereda, koji je muzički negde na sredini između prva dva. 8+1 odlično izproduciranih pesama odsviranih jako kvalitetno. Ovaj bend, do sada nije imao ovoliko kvalitetan zapis. Šteta je što da bi u Srbiji dobili takav zvuk morate da posetite Vladu Georgijeva. Što se tekstova tiče, oni i dalje ostaju angažovani sa pozivom na akciju. Stil tekstova se kroz ovih 20 godina najmanje menjao i možemo reći da je od albuma „Zvuci bola“ ostao isti. Za svaki tekst se može reći da ga je pisao isti čovek, to se jednostavno oseća. Na „Parelelnom svetu“ pesme su različitog tempa i senzibiliteta. Od brzih i nabijenih metalskih, kao što je pesma „Paklena mašina“, do onih sa kapljicom roka u sebi koje se „pevaju“ kao što je na primer „Gloria“. No, sve nekako čine jednu celinu, na tromeđi panka, metala i hard core-a. Ono što bih posebno istakao, a vezano je za ovaj album, je ponovno, stidljivo provlačenje „oievskih“, prepoznatljivih „sporo-brzih“ rifova. Ponekad mi je sve to pomalo ličilo na čuveni britanski bend „Blitz“, u nekom novom ruhu i sa mnogo više distorzije. Iskreno, jedina prava i realna mana ovog albuma je previše efekata na Bobanovom vokalu, koji kao da maskiraju svu jasnoću i jednostavnost misli izrečenih u tekstu, i tekst stavljaju u dugi plan. Sve ostalo je kako treba i zvuči dobro.
Sada dolazimo do moje najavljene subjektivnosti, koju ipak ne mogu da izbegnem. U čemu se ona ogleda: Kada bih delio ocene, kao mnogi recenzenti, ovaj album bi dobio ocenu 8/10. Fino je ukomponovan i smislena je celina. Jedini uslov za osmicu bio bi taj, da ime benda, koji je izdao ovaj album nije Ritam nereda. Ako su u pitanju Neredi, ocena je 6. Ljudi, šta mogu, navikl su nas na mnogo bolje i drugačije sa albumima „Breaking“, „Nikog nema“, „Zvuci bola“. Ovo je dobro, ali je i drugačije.
Tekst objavljen na Trablmejkeru
Нема коментара:
Постави коментар