Trablmejker recenzija: Consecration – .avi

Vetar ne donosi samo vulkansku prašinu, već i blag miris močvara Luizijane.


Consecration? Postoje već ravno 10 godina i pre par dana su izbacili svoj drugi studijski album pod etiketom “Geenger Recordsa“. Album nosi ime “.avi” i pre preslušavanja istog možemo videti nešto krajnje specifično. Naime u pitanju je studijska verzija živog albuma “live 2nd april 2008”. Ja se ne hvalim da dovoljno dobro poznajem istoriju moderne muzike, ali primer da album izađe prvo kao “live” a zatim kao studijski sam do sada video samo kod Consecrationa. A da stvar bude još neverovatnija, “.avi” je možda i najzreliji metal album u Srba ikada, što ću se potruditi da u daljem tekstu pojasnim.


Žanrovski, ovaj bend, pa i “.avi” je “šaren”, što ne znači da im je i muzika takva, šarena. Pre bi se moglo reći da je u pitanju inteligentan spoj različitih muzičkih pravaca koji čine celinu za sebe, a što se boje tiče, ukoliko obratimo pažnju na emocije koje navlači „.avi“, u pitanju su nijanse sive, bele i crne. Naravno, treba napomenuti da u pitanju nije srpskoblekerska crna radi crnine, već je po sredi dosta suptilnije i realnije bojenje muzičkog izraza svojstveno pravim muzičarima. A da su u pitanju pravi muzičari, u to se uverio svako ko je makar jedanput slušao Consecration uživo.


„.avi“ sadrži 5 pesama i jednu minijaturu. Ta minijatura traje nešto preko minuta i zove se „Cisterna“. U mom poimanju muzike, za koje ne tvrdim ni da je dobro, tačno i dosledno, ovaj minut albuma ja bih najpre nazvao „pseudo-kantri-bluzom“. No to nije toliko bitno. Ovaj album je, pre svega, jako dobro ispunjen „saržajem“ i predstavlja jednu kompletnu celinu, na čijoj osnovi će Consecration, nadam se, nastaviti da gradi svoju muziku.


A čega sve ima u „sadržaju“ ovog albuma? Pa ima jako lepih stvari: Od „toolične“ pesme koja nosi ime albuma, preko „post-rock-ambijent“ „neurbanog đavola“ do „Aligatora“ iz „Luizijane“, „države“ koja se, moglo bi se reći, provlači kroz čitav album i daje mu kičmu, iako nije u svakoj pesmi jednako primetna. Kada kažem Luizijana, ne mislim doslovno na državu, stoga i navodnici, već na „metalne derivate“ koji su se kroz porozno močvarno tlo ove države filtrirali dalje u Svet. Jednim delom i Consecrationov „.avi“ predstavlja filtrat Luizijane, no ovaj bend poseduje i osobenosti koje ne bi imao da je samo „puki filtrat“. Luizijana sladž se kod Consecrationa čuje pre svega preko gitara, a bitna razlika sa izvornim sladžom je u nedostatku intenzivnog osećanja „južnjačke nelagode“, međutim treba naglasiti da Consecrationu ništa ne fali. Naprotiv, ovaj bend i ovaj album imaju mnogo toga da vam pruže, a pritom ćete se iznenaditi kada shvatite da je prosečno trajanje pesme oko 10 minuta. Kod Consecrationa to sve ide lako, počne, razvija se i završi, dok vi uživate u muzici.

Ovim albumom Consecration je postavio novi standard na domaćoj sceni, ostaje nam samo da se nadamo da će u bliskoj budućnosti biti još bendova za koje će taj standard biti dostižan, što će domaću metal scenu pomeriti od srednjoškolskih sala za fiskulturu, gde se danas, nažalost nalazi.

Tekst objavljen na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Dubioza kolentiv - 5 do 12

Šta volite kod Dubioze? Šta vam se svidelo kod njihovih ranijih izdanja? Oštri tekstovi? Kvalitetna svirka i fino ukomponovan krosover? Kombinacija ova dva ili nešto treće, četvrto peto? Koju god postojeću ili nepostojeću karakterisistiku ovog bosanskohercegovačkog benda da ste imali na umu kada ste sebi rekli, negde u prošlosti: „Meni se Dubioza kolektiv sviđa“ vrlo lako ćete naći i na upravo objavljenom albumu „5 do 12“.
U najavi albuma napisali su: "Ovo je još jedno kratko i jasno djelo sa 9 pjesama koje udaraju direktno u glavu." Nisu lagali.
Album otvara pesma „Um klade valja“ koja će vas automatski vratiti u domaću realnost, prilike odnose u regionu. Stihovi „Naš mentalitet ima jedan kvalitet, da te jebe u zdrav mozak sve dok ima imunitet" i ostali u ovoj otrežnjavajućoj numeri, koja je sve, samo ne prva Dubiozina pesma otrežnjavajućeg tipa, nateraće vas da polako kliznete ka depresiji zbog količine istine u istoj. No, ne brinire, već u sledećoj pesmi dolazi „Walter“, vraća se posle više decenija sa jednim zadatkom „da nekom jebe mater“. Razlika između nas i zapadnoevropskih suseda je u tome što se mi Valteru još uvek nadamo, dok je njih Godo ispalio odavno. Treća pesma se bavi „Recesijom“ i svim onim objašnjenjima iste koja su vam kao posmatračima bile sumnjive. Nemam običaj da pišem o albumu „pesmu po pesmu“, a evidentno je da sam tako krenuo. Sada ću stati i pokušati da još jednom izbegnem tu zamku i dam čitaocima kvalitetnu analizu umesto masakra i sitničarenja.
I ovaj album Dubioza Kolektiva karakterišu promenljivi ritmovi. Od laganih rege ritmova u kulminaciji nastaju žestoki hard-core ritmovi, ali to je nešto što kod ovog benda ne čujete ušima već osećate utrobom. Ovog puta izostali su ženski vokali, međutim to se ne odražava negativno na bogatstvo zvuka. Njihova muzika je nešto što je, najprostije rečeno, dobro i nešto što ćete voleti podjednako bez obzira da li ste deklarišete kao „hoper“, „korovac“, „rastaman“ ili vas je jednostavno briga za žarove.
Njihove tekstove ste primetili i ranije, i oni su definitivno njihov glavni adut. Uzevši ih sve zajedno, dobijate jedan moderan udžbenik: bazični audio kurs antiglobalizma, i to balkansku verziju + autogeni trening fokusiran na zdrav razum. Ono što je na albumu „5 do12“ zaista novo su ironično ubačeni ritmovi „podneblja“. Ono što još treba pomenuti je „upliv“ Džonijeve verzije Dilanove „Lili sa zapada“ u pesmu „Njihovi i naši“ kao sredstvo dodatnog objašnjenja. Album zatvara pesma „Balkan Funk“ ili balkanska verzija pesme „The Rockafeller Skank“.


Sve u svemu ovo izdanje predstavlja logičan nastavak Dubiozinih prethodnih radova, što je muzički i literarno odlično, međutim loše je za „goli život“, pošto se očigledno ništa nije promenilo za dve godine, koliko je prošlo od prethodnog njihovog albuma. Međutim, to je već stvar za koju nisu odgovorni ljudi iz Dubioze. „I zašto ovdje oduvjek je bio zastoj“ je stih iz pesme „Kokuz“(koja će kako se čini biti i najveći hit sa ovog albuma), koji najjednostavnije objašnjava vreme u koje ovi ljudi stvaraju. S obzirom na okolnosti, ovaj album je nešto što morate imati, čak i da nije postavljen za besplatan download na zvaničnom sajtu benda.
I umesto konačnog zaključka jedna tema za razmišljanje: Dubioza kolektiv je bend iz Bosne i Hercegovine, a glavna tema mu je poniranje tamošnjeg društva, mito, korupcija i slične pošasti. St!llness je bend iz Hrvatske, dosta sličan Dubiozi, kako muzički, tako i tematski, s tim što je u fokusu hrvatsko društvo. Mi živimo u Srbiji, trećoj zemlji. Kako objasniti činjenicu da su tekstovi kako Dubioza kolektiva, tako i St!llnessa potpuno razumljivi i primenljivi na naše društvo?

Tekst objavljen na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Nčodnč - Izlet v neznano

Slovenački pank iz Kovečja

Da li je neko čuo za Kočevje? To je jedan od gradova u Sloveniji. Područje grada ima oko 16 000 stanovnika, poznato je po starim šumama i kao stanište mrkog medveda. U Kovečju žive i tri glavna lika ove priče, Gagi, Rupa i Bito ili kraće Nčodnč. Krajem prošle godine u prodaji se našao njihov debitantski album „Izlet v neznano“. Naziv njihovog albuma dobro opisuje moje stanje kada mi je u ruke predat disk sa molbom da uradim recenziju. Slovenački pank? Definitivno izlet u nepoznato.


Uopšte, kompletna slovenačka scena, nakon raspada SFRJ, je u domaćoj javnosti (ili u mojoj „javnosti“) ostala nedovoljno istražena i prezentovana, za razliku od Hrvatske ili Bosne i Hercegovine čiji su muzičari česti gosti na binama Srbije. Verovatno je i jedan od razloga jezička barijera.

Pre slušanja albuma zapitao sam se: Šta zapravo ja znam o Slovenačkoj sceni uopšte?. Valjalo bi na kraju Nčodnč i pozicionirati negde. Odgovor na to pitanje se sastoji od nekoliko reči: Videoseks i Anja Rupel, Lačni Franz i Zoran Predin, Laibach pa onda Siddharta i Elvis Jackson. Premalo za bilo kakvo smisleno poređenje. Tako da ćemo govoriti samo o Nčodnču.

Na albumu koji je snimljen u studiu „Mihelič“ nalazi se 16 pesama autentične pank dužine, od 2-3 minuta odlično izproduciranih, a omot albuma koji potpisuju bend i Marko Vovk, pravo je malo remek delo. Dirigent od mašinskog otpada uronjen u rđave metalne opiljke. To je verovatno estetika nekomercijalne moderne umetnosti, i sviđa mi se.


Kakav je to pank? Kada sam gore napisao standardna dužina, mislio sam na đužinu, a ne na standardni pank (šta god on predstavljao). Treba ipak napomenuti da su u pitanju moderne, alternativne vode ovog pravca, vode u kojima Nčodnč, iako mlad bend jako dobro pliva.

Instrumentalno ovaj album je poprilično inovativan i interesantan, i vredi ga poslušati. Izražen zvuk bas gitare, sa čestim promenama tempa nateraće vas da makar nekoliko puta klimnete glavom.
Što se tekstova tiče, to je već teže pitanje. Ja ne znam za vas, ali ja slovenački ne razumem. Povremeno i po neku reč. Prva pesma sa albuma se zove „Diskriminacija“, treća je „Roža“ to je ruža na srpskom, a 14. pesma je „Pralni stroj“, to je veš mašina i još par reči razbacanih po albumu čine moj kompletan srpsko-slovenački rečnik. A „Zelena ganja“ 11. pesma sa ovog albuma je ipak internacionalna sintagma. Takođe u pesmi „Roža“, roža je zafukana ali nisam uspeo da provalim zašto.

O značenju tekstova mogu dati samo jednu odrednicu: šaljivi su, verovatno. Uklopljenost tekstova sa muzikom i kvalitet vokala su dobri, nema ispadanja. Ko što reče Debeli Majk „It's got back-up vocals in just the right places“, a „lead vokal“ poseduje neku melodičnu gruboću i ni po čemu nije standardan a doprinosi originalnosti izdanja.

Analiza, pesmu po pesmu i nema mnogo smisla u ovom slučaju. Može se reći da na prvo slušanje „vataju“ „M.O.R.J.E.“ i „Roža“ a da ostale prate njihov muzički sklop čineći tako od albuma jednu kompaktnu celinu.

Na kraju mog „izleta v neznano“, vratio sam se sa novim saznanjem: Nčodnč, pa to uopšte nije loše!

Tekst objavljen na Trablmejkeru:

http://www.trablmejker.com/emisije/8/1641

Trablmejker recenzija: Vreme brutalnih dobronamernika

Srž ovog projekta je beogradski pesnik i novinar Milan B. Popović. Ukoliko niste upoznati sa njegovim radom, a kao čitaoci Trablmejkera verovatno jeste (ja sam tako saznao za njega), treba napomenuti da ovaj tridesetčetvorogodišnji Beograđanin iza sebe ima tri objavljene zbirke pesama: “Oka da ne ispustim dah“ (Narodna knjiga/Alfa 2007.), „Molitva tetoviranog srca“ (Narodna knjiga/Alfa 2006.) „Vreme brutalnih dobronamernika“ (Narodna knjiga/Alfa 2006.). Pored toga jedan je od najaktivnijih kulturnih radnika andergraunda u Srbiji. Novinar je muzičkih magazina: Sound & music, Butcherian vibe, Metal sound, Barikada, My people, Nervni slom, Aku–punk-tura, Ispred dragstora, Hard & heavy, Serbian underground, Kontra; kao i književnih časopisa: Kvartal, Gradina, Književne novine, Naš trag, Književni magazin, Pressing, Novina beogradskog čitališta i novina za kulturu Bestseler.

Za Trablmejker Milan radi ovo što ja upravo pokušavam – pisanje recenzija.

Na kompilaciji koja nosi ime „Vreme brutalnih dobronamernika“ nalazi se 17 pesama, od isto toliko alternativnih bendova, raznih podžanrova, koje spajaju Milanovi tekstovi. Pesnike uglavnom vole da recituju druge poznate ličnosti. To je nekako „in“ a iz iskustva znamo da može biti i, da uoptrebim neku psovku, krajnje nepotrebno i frustrirajuće. No, poezija Milana B. Popovića kao da je adekvatnija za „opevavanje“.


A šta reći o Milanovoj poeziji koja je suštnina ove kompilacije? O dobrim stvarima jako je teško napisati čak i nekoliko smislenih reči. Sa đubretom je lako, ono sadrži nekakve bodlje nakostrešene ka nama, a jako je lako videti gde te šta bode i nervira. Lepotu, pak doživljavamo na drugačiji način, to je ono kada nam ništa ne smeta i gde se prepuštamo osećaju. Me ne može o tome ni ovako da se piše! Za poeziju Milana B. Popovića možete reći da je mračna, emotivna, mistična itd. ali nikada nećete biti stoprocentno u pravu. Ona je i sve to a i ništa od toga. Možda je najbolje predstaviti je na sledeći način: Imate gore nazive njegovih zbirki pesama. Pokušajte da te nazive „mentalizujete“, šta oni za vas predstavljaju, kako ih razumete? E to je poezija MBP-a! Nešto, po kvalitetu, najbliže poeziji Slobodana Tišme, koji je tata andergraunda još iz osamdesetih godina.

Da se vratimo kompilaciji. Kao što je rečeno 17 izvođača, najrazličitijih podžanrova alterntivne muzike, a to su: Aleksandra Slađana Milošević zajedno sa Alogiom, Instant karma, Abonos, Art diler, Backbone, Tales of dark, Broken strings, Atlantida, Disparador, Amaranth, A. R. Club, Heaven rain, Iskaz, Darkshines, Asphalt Chant, Seraphim i Demether. Od poznatih, preko manje poznatih do nepoznatih. Od kvalitetnih, preko manje kvalitetnih, do onih za koje nikada nisam čuo lepu reč, a ne mogu ni sam da je smislim.

No, kada na istoj kompilaciji mogu da se nađu Instant Karma i Abonos i kada Slađana Milošević može da nastupi sa Alogiom, to verovatno govori o širni koju obuhvataju tekstovi pesama i o različitom senzibilitetu koji pokrivaju.

Nemam nameru da ovde analiziram Milanove stihove, to je nešto što ćete morati sami, pošto je normalno da vam je sopstveno mišljenje bitnije od moga. Samo želim da dam još nekoliko odrednica za kraj, pre nego što odete da kompilaciju slušate:


Ova kompilacija predstavlja poeziju koja se sluša! Nešto kao naprednu verziju audio knjige, samo što je ne čitaju Morgan Frimen ili Zijah Sokolović, već je pevaju domaći bendovi u sopstvenim aranžmanima i kao takva već treba da vam je dovoljno zanimljiva. Treba napomenuti i da je ovo, verovatno prvo izdanje ove vrste kod nas i kao takvo treba da vas zaintrigira. Na kraju, ovo je jedno sasvim dobro izdanje! Jedino negativno što ćete primetiti, je ukoliko disk pustite na nekom kvalitetnijem audio sistemu, jasno ćete čuti neujednačenost kvaliteta različitih snimaka, pošto su pesme snimane pojedinačno, svaka u studiu različitog kvaliteta.

Međutim, neprepoznavanje kvaliteta i ulaganje u isti je u nas postala standardna stvar. Kada lokalni gril ima više razumevanja i sponzoriše izlazak ovakvog kulturnog dela, dok čelnici kulturnih insitucija ono malo para što dobijaju ulažu u projekte svoje dece, a jedina bogata izdavačka kuća ulaže u reizdanja rok benda koji nije ni trebao da postoji, teško da će nam biti „kulturno bolje“. Ipak, u Srbiji i dalje ima entuzijasta koji pokušavaju da potpuno altruistični urade nešto za kulturnu dobrobit. Nadam se da ih nećemo sve potrošiti, dok se stanje ne popravi.

U međuvremenu, možete čitati/slušati Milana B. Popovića!
Tekst objavljen na Trablmejkeru:
http://www.trablmejker.com/emisije/8/1657