Trablmejker recenzija: Deponija - "Mala skidaj gaće"

Na novom demo izdanju, petom po redu, interesantnog imena „Mala skidaj gaće“ nalazi se 18 verovatno najraštimovanijih pesama koje ste ikada čuli.
Gitara se čuje kao da je umesto u pojačalo uključena direktno u trafo, i to pokvaren, a kuršlus samo što nije. Uz to je nalepljen vokal a la ostareli kamiondžija u kafani na Ibarskoj, pola sata pred fajront. Album je, shodno tome, sniman u zadimljenoj birtiji na način „1, 2, 3, pali dvokasetaš!“.
Kako sve to izgleda pred ušima publike?
Sve to, verovali ili ne, deluje fenomenalno!

Pankeri, makar oni pravi, su poznati kao subkultura koja ne robuje trendovima. Deponija je otišla korak dalje, pa ne robuje ni samom panku. Generalno, jako je teško Deponiju pozicionirati u muzički koodrinatni sistem. Čini se, gde god da ih umetnete, napravićete preveliku grešku. Međutim, ovom bendu pozicioniranje nije ni potrebno. To je nešto što će se u budućnosti, ukoliko Marko i momci ne odustanu (a nadamo se da neće), zvati, jednostavno, Deponija.
Novi demo ćićevačkog pank sastava predstavlja, najjednostavnije rečeno, 16 pesama (+ intro i outro) koje će vas svojom direktnošću i potpunim odsustvom kontrole misli ili nečega što bi moglo da liči na autocenzuru, baciti u polusatni delirijum iskrenog smeha.
Pesme kao što su „Pegla“, „Pijana Ana“, „Voajerka“, „Pivski stomak“ na do sada neviđen naćin upotpunjuju onu krilaticu „Drugs, sex and Rock ’n’ Roll“, i to na sledeći način: Droge izbaci, ubaci mnogo alkohola, seks pojačaj i ubaci par kila jagnjetine.
Pesme koje valja pomenuti su „Esmeralda“, „Milka Canić“ i genijalna minijatrura groznog imena „Lea Kiš“, sve tri okrenute domaćim televizijskim prilikama i neprilikama a prezentovane na način svojstven ovom bendu. Taj način je, nadam se, u ovom tekstu dobro opisan ukoliko je po sredi uopšte i bilo nešto „opisivo“.

Da zaključim. Ovaj demo je istinski nesvakidašnje i jedinstveno poigravanje sa muzikom koje slušaoca dovodi u neko stanje između neverice, „zakočenosti“ i padanja na pod od smeha, a sve to zbog, kako je navedeno, direktnosti i odsustva kontrole. Još jedna bitna vrednost ovog izdanja je što pored „dve tone“ humora nije nimalo zamorno, što je složićete se, ne baš lako postići. Rekao bi davno pokojni Frojd za ovo izdanje da je „katarzično“! Ja kažem „Živeli“ i recenziju završavam rečima sa kojima ovaj demo počinje:

„Hej! Mi smo stoka pijana, mi smo ološ najgora, mi smo pank bend Deponija!“

Recenzija objavljena na Trablmejkeru

NIN piše...

Evo jednog zanimljivog članka iz najpoznatijeg srpskog režimskog nedeljnika (kakav god i koji god režim bio na snazi). Zamišljam samo uredničku instrukciju novinaru koji je sastavljao ovaj članak i jeza mi promrdava ove moje neprovetrene kosti.
Niko me ne može ubediti da ovakav članak može da nastane spontano.
U stilu ostarelog varoškog dobošara, negde u zimu '41. čitam proglas Vermahta u njegovoj punoj snazi:
"Čuj narode!
Evo opisa novog srpskog buntovništva!
Evo laureata nove beogradske scene!
Evo ljudi koji će doneti promenu u glavama omladine!"
A u sebi se mislim, "Evo mnogo kuraca na jednoj poluraspadnutoj Poniki"
(kliknite na sliku kako biste videli ceo tekst)


Ne znam da li ste čitali do kraja. Verovatno je mnogima naslov i podnaslov bio dovoljan.
Nemam snage da komentarišem i analiziram. Svođenje na apsurd teška je rabota. Da li ste, iskreno, pobrajajući ove bendove, pre čitanja ovog članka mislili na novo buđenje beogradske scene i vraćanje u stare dane novotalasne slave? Ukoliko jeste, sram vas bilo, hipsteraj vas pojeo daboga! Da ne psujem mnogo ali stvarno ne vidim kako je "Naviranje Huna i Arava" moglo da nas dovede do Multietničke Atrakcije. Ili kako su snažni Partibrejkersi proizveli Nežne Dalibore i Žene Kese?
Ovaj NIN-ov članak naterao me je da još malo razmislim o svemu ovome. Došao sam do zaključka da ću u buduće za bendove "nove beogradske scene" pobrojane ovde, koristiti samo jedan pridev, a to i vama savetujem: Uštrojeno!
Dodao bih samo da iz ove klike svakako treba izdvojiti Goribor, koji je zaista dobar a čini se ni lirički, ni muzički ne odgovara senzibilitetu ostalih.
Pa evo završiću ovaj post stihom i pesmom Goribora kao poukom:

"Bolje je da malo manje serem, jer ću posle morati sve to da pojedem"

Računajte na vlast!

U ime svih nas iz osamdeset i neke

za zakletvu Boti je spev’o sam stih.

Ne spominjem prošlost ni bitke daleke,

jer unapred znam da sam bio kriv.

A život pred nama još sto kuraca skriva

I preti nam preti, k’o crveni vir

Ja znam da nas čeka još sto eskivaža

jer moramo vas sve sačuvati.

Računajte na vlast!

Znaju već mnogi da nosi nas pogrešan tok,

Jer vrtimo iste ploče i probijamo svaki rok

Al’ negde u nama ugašen je plam,

I kažem vam jer za drugo ne znam:

Računajte na vlast.

U ime svih nas iz osamdeset i neke

za zakletvu Boti je spev’o sam stih.

Ne spominjem prošlost ni bitke daleke,

jer unapred znam da sam bio kriv.

U nama umire sudbina budućih dana

I svakog već odavno zabole za nju.

Kroz vene nam protiče krv zatrovana,

I ne znamo ni zašto smo tu.

Vi, računajte na vlast!

Trablmejker recenzija: Miki Pirs - Samo budale i konji (2010)

Ono što mi je uvek bilo posebno dopadljivo kod panka je, pre svega, njegova direktnost. Direktnost u smislu „Ja ću izreći moj stav, čak i ako je nedovoljno argumentovan zabole me šta ti misliš o tome, ja osećam da je to ispravno“. Sušte direknosti na novom albumu Miki Pirsa imate koliko god ’oćete. Nema uvijanja, nema metafore samo jasna misao direktno u vugla i poruka fiktivno „zalepljena“ na CD: „uzmi ili ostavi“.

Produkcijski i muzički ovaj album je urađen „taman“, odsviran i isproduciran dovoljno dobro da nećete sebe uhvatiti kako prinosite glavu zvučniku kako biste razumeli tekst.
Album ima 12 pesama. Od toga su, kako momci iz benda sami kažu u prvoj strofi pesme „Reciklaža bojs“: „3 pesme o vatanju i još 5 o pivčugi“
Meni ostane da objasnim ostale 4? Neće biti baš tako jednostavno.
Pank je vazda bio usko povezan sa aktuelnom socijalno-političkom situacijom, tj. uvek joj je bio jedan od glavnih sudija. Kao takav je nastao sedamdesetih u Londonu a takav je i ostao do 21. veka samo mu se ukupni uticaj na drušvo menjao (tj. uglavnom progresivno smanjivao tako da su još davnih godina ljudi počeli da viču kako je mrtav).

Kako i ostali pravi pank albumi, tako i ovaj album Miki Pirsa, na svojevrstan način, opisuje trenutno stanje u društvu i makar malo raskrinkava trenutne polubolesne mejnstrim vrednosti. Ono što je značajno i predstavlja pravi kvalitet i adut ovog izdanja, je upravo taj „svojevrstan način“ koji, za promenu, nije nimalo naporan i ne svodi se na puko uzvikivanje izbledelih parola, već je takav da će vas svojom većinom terati da se smejete. Taj smeh i duhovito prikazivanje stvati provlači se kroz ceo album. Gde ćete probitačnije i praktičnije slike tranzitorne Srbije od one koju nam Miki Pirs nudi u pesmi „Srušiće nam sve kafane“? Gde je bila „Domovina“ sada je „Speak-easy“! Dodao bih još i gde je bio „Tandrafilović“ sada je „DM-market“ i gde je bio „Grčeč“ sada je neka banka. Genaralno, promena društvenog trenda minulih godina u ovoj pesmi možda je ponajbolje opisana i iskritikovana, uopšte.

Od ostalih pesama istakao bih pesmu „Jebačina, presovanja i tuga moj burazere“ koja će, kako mi se ovako, na prvo/drugo slušanje čini, biti možda i najveći hit sa ovog albuma. Vazda su kod nas bile popularne pesme u kojima se „pominju“ kolege „s’ onu stranu“ estrade. Ovoliko dobro „pominjanje“ nismo imali već sigurno više od 10 godina i legendarnog hita Beogradskog orkestra ludaka „Funky-G“.
No, Miki Pirs ne želi ni da ćuti i o kolegama „s’ našu stranu estrade“ tako da ćete u pesmi „Ajde sviraj više bre“ čuti jasno upućenu kritiku kvazizvezdama domaće alternativne poluscene koji ne žele da počnu svirku do kasno u noć.
Sve u svemu, jako zanimljivo i dobro izdanje. 12 pesama brzog i žestokog panka sa povremenim uplivima ska ritmova. Preporuka za sve one koji žele da čuju kako danas zvuči prestonički pank.

Sve ostale informacije o albumu i linku za download možete pročitati u posebnoj vesti.

(svi bendovi koji žele recenziju mogu da se jave na e-mail: joshibeast@gmail.com)

Recenzija objavljena na Trablmejkeru

nenovinarstvo: Anđelina Džoli iznenada odustala od snimanja filma u BiH! (Njen PR krivi Klinta Istvuda!)

Nakon brojnih peripetija, problema sa papirologijom, zabranama snimanja, protestima boračkih udruženja i žrtava rata u BiH, u trenutku kada je sve došlo na svoje mesto a film je dobio sve potrebne papire, Anđelina Džoli se predomislila i odustala od snimanja i tako u neverici ostavila čitavu uzburkanu BiH javnost. „Juče se probudila rano, oko 7, sišla je iz sobe noseći kofere, platila hotelski račun i zamolila me da joj pozovem taksi do aerodroma, delovala je rastrojeno“- rekao nam je Sead Mulahasanović, vidno razočarani recepcionar poznatog sarajevskog hotela.
Vest o Anđelininom odlasku brzo se proširila Sarajevom i celom Bosnom i Hercegovinom.
Sve glasine, o pravom razlogu njenog iznenadnog odlaska, kao što su Antibošnjački lobi ili Dodikovih krvavih 10 miliona dolara, brzo je razbio PR Džolijeve koji je za čitavu situaciju optužio jedan telefonski razgovor koji je pre dva dana Anđelina Džoli vodila sa istaknutim američkim glumcem i rediteljem, Klintom Istvudom: „Ja sam razgovor načuo iz kupatila Anđine hotelske sobe, dok sam joj pripremao kupku od svežih divljih jagoda. Istvud, inače njen dobar prijatelj, strašno je vikao, činilo mi se kao da je bio prisutan u sobi. Nisam razumeo sve što joj je rekao, ali razgovarali su o filmu. Rekao joj je da je njemu, ako neškolovanom za režiju bilo potrebno gotovo trideset godina bavljenja glumom kako bi izrežirao dobar film. A evidentno je da pored nedostatka iskustva (kako životnog, tako i filmskog), nju prati i nedostatak talenta. Jasno sam čuo poslednju rečenicu razgovora: „Slušaj Endži draga, kada budeš iza kamere, niko neće videti tvoje lepo lice, videće ono što radiš, a ti nisi spremna za to, prekini upropastićeš se! A ni ti ljudi tamo mi nisu jasni, zašto su toliko uvereni da ti možeš da snimiš dobar film?“. Spustio joj je slušalicu a ona je plakajući dočekala jutro, nisam mogao da je utešim. Odlučila je da ide. Rekla mi je da je pogrešila što je uopšte želela da režira jednu ljubavnu priču koja se dogđa u ratu. Rekla je: „Džek, pa treba poznavati istoriju da bi se snimao film o ratu, ja to ne mogu, nikada više neću pokušati da režiram film“ – kroz suze je govorio čovek vidno zabrinut za psihičko stanje svog poslodavca.
Epilog ove priče saznaće se za nekoliko dana, kada će po ovom gorućem i za dalju razvoj BiH ključnom pitanju zasedati Predsedništvo. Več se može čuti da će srpska strana glasati protiv iako tema i zaključni sa budućeg sastanka još uvek nisu poznati.

nenovinarstvo: Sokoj najavljuje tužbu protiv Borisa Tadića zbog podsticanja piraterije?

Niko nije sumnjao da će jedan bezazlen razgovor sa novinarom “Jutarnjeg lista” tokom nedavne posete Hrvatskoj, predsenika Srbije dovesti pravo pred optuženičku klupu.
Naime, prilikom neformalnog razgovora, Tadić se novinaru Nikoli Jeliću pohvalio kako na svom ajpodu ima neke pesme hrvatske pop dive Severine, koje rado sluša i uz koje voli da se budi:
“Severina možda to i ne zna, ali ja se budim s njom. Volim da slušam Severinu, ima nekoliko sjajnih pesama. Nisam je nikada sreo, ali upoznao sam njenu sestru koja živi u Beogradu”- poverio se Tadić hrvatskom novinaru a prenele su “24 sata”
Iako je ova vest promakla većini građana Srbije, posebno ministru Kulture Nebojši Bradiću i predsednikovim savetnicima, bivšim članovima novotalasne grupe “Idoli”, kako nezvanično saznajemo, budno oko Sokoja u predsednikovom gestu, u kome većina građana nije videla ništa, ama baš ništa, baš, baš ništa sporno, uvidelo je dovoljno osnova za sumnju da je mp3 zapis na Tadićevom ajpodu piratsko delo!
Marija Cvijanović, stručni saradnik Odeljenja marketinga u Sokoju, našim novinama, potrdila je da je detaljna istraga u toku i da će mediji o svemu biti obavešteni po završetku istrage: “Kontaktirana je policija i u narednim danima očekujemo zaplenu Tadićevog ajpoda, kako bi se utvrdilo poreklo mp3 zapisa na njemu, sve posle toga biće na Tužilaštvu. Ukoliko predsednik nije sam “ripovao” muziku sa originalnog CD-a ili ne poseduje elektronski certifikat da je pesmu kupio preko interneta, bojim se da je u pitanju krivično delo”
Ukoliko se utvrdi da je poreklo muzike piratske prirode, Borisa Tadića čeka krivična prijava za podsticanje i rasturanje piraterije.

nenovinarstvo: Izvinjenje Pola Sajmona?

Istaknuti američki muzičar, Pol Sajmon, konačno je smogao snage da, posle nekoliko meseci premišljanja, uputi izvinjenje Goranu Bregoviću zbog ukradene ideje za spot. Naime, kao što je javnosti u Srbiji već poznato, Sajmon je još 1986. godine snimio spot za pesmu „You can call me Al“, za koji je ideju preuzeo iz spota Gorana Bregovića i Zdravka Čolića „Manijaci“ snimljenog 2010. Nakon izlaska novog albuma Zdravka Čolića, na kome se nalazi pesma sa sporim spotom, Goran Bregović je prvi put javno ustao protiv Pola Sajmona zbog, kako nam je on rekao, evidentne krađe ideje za spot:
„Pogledajte raja, ćak mi je i kadrove skinuo 100 posto, ko je taj Sajmon. Pa ja da sam tako krao, kuću na Dedinju bih do sada im’o“- rekao je tada na press konferenciji Bregović. Na istoj konferenciji zatraženo je i izvinjenje zbog krađe autorskih prava.
Goran Bregović nije bio dostupan da nam da komentar povodom novonastalog izvinjenja, međutim, u njegovo ime odgovorila nam je autorka teksta pesme „Manijaci“ Marina Tucaković. Rezignirana i vidno uzrujana preko telefona rekla nam je: „Neće Goran imati nikakve koristi od ovog izvinjenja, sem lične satisfakcije. Šteta je već učinjena time što već 25 godina novac od autorskih prava odlazi u Ameriku a ne u Srbiju. Svima nam je po malo muka da se već godinama ceo svet bogati našim kreativnim radom a mi ne dobijamo ni pišljiva boba“. Na naše pitanje šta u tekstu pesme tačno znači stih „Sjeva Vinjak puk’o ribnjak“, poznata autorka nam je spustila slušalicu.
U prilogu, poštovani čitaoci, dajemo vam linkove ka oba spota:





Paul Simon - You Can Call Me Al
Uploaded by manon42. - Explore more music videos.

Da sam Desanka, da sam ljut, da sam politički angažovan

Ćuti, ne govori
Pusti da tišina ispuni vazduh oko nas
Da mir, makar kratko
Ponovo ovlada našim crevima

Ćuti, jer ti imaš moć
Upotrebi je jednom pravo
Jer uskoro odlaziš zauvek,
Tamo gde si glupošću sam zacrtao

Ćuti i ne govori,
Jer ovo nije ljubavna pesma
I nema veze što ti je zelena majica,
Na grudima tesna

I nema veze što znaš lepo da mi kažeš,
Upakuješ, izmeniš, slatko slažeš
I nema veze što će sutra biti bolje,
Kada danas mrtvi jedini mogu da se zadovolje

Ćuti i ne govori
jer odlaziš jednom za svagda
nadam se da moja duša nikada neće
upoznati takvog smrada

Odlazi, lažno i prazno obećanje,
I glupoga snu o sreći
Jebem li ti mater u pičku!

Degeneral

Nemam vremena za pisanje i objašnjavanje, uskoro imam ispit a sa faksom sam u govnima. Ima već par meseci kako sam prvi put čuo ovo remek delo riječkog pank sastava Pasi.
Ne znam na koga su momci mislili kada su pisali ovu pesmu, ali meni je tada, pre par meseci, na pamet pao jedan čovek. Događaji koji su usledeli samo su pojačavali moje prepoznavanje istoga u ovom delu.
Muka mi je od halabuke koja se digla u prethodne dve nedelje oko nasilja i sličnih mu derivata. Suptostavljene strane razmenjuju argumente a suština baš svima izmiče, a rasprava se ne stišava.
Još pre par godina upoznao sam se sa terminom "medijsko spinovanje" i tada su mnoge stvari postale jasnije. Suština tog procesa je, najjedsnostavnije rečeno, "kad u politici želite da nekoj vesti pridate veći značaj nego što ga stvarno ima, to se u žargonu zove spinovanje" (Petar Bokun - Spin doktori, Politika).
Danas je najbitnije pričati o nasilju i zabrani huliganskih i fašističkih grupacija, sprečavanju njihovog delovanja itd. Slažem se, uradite to. Da li su nasilje i fašizam glavni problem Srbije? Ne! Ne, nikako! U svoj ovoj medijskoj pompi i halabuci, dragi sudržavljani, naša vlast progurala vam je, u prethodnih nedelju dana, potpuno neprimetno, minimum 3 skandalozna ili čak i neustavna dela, koja će po ovu državu imati mnogo gore posledice od nasilja na ulicama, koje je, da ne bude zabune, ogavno, nepotrebno i za svaku osudu.
Neću vam reći šta je u pitanju, to ćete morati sami da potražite, daću vam samo "tagove" za dva događaja:
Tag 1: Tuzla
Tag 2: Privatizacija
Da, verovali ili ne, to su stvari suštinski strašnije od nasilja, pojavno ne.

Pošto nemam više vremena, ostavljam vas da razmislite, uz jaku sugestiju grupe Pasi i ove slike:


Ti si uvjek bio glup

Ili barem malo manje pametan

Cijelog života si gubio vrijeme,

Samome sebi uništio san

Da li si sretan kada osjetiš da si beskorisan

I da ćeš zauvijek ostati sam

Zbog brijanja, razbijanja i javnih ponižavanja

Si samome sebi uništio san, san


Da li si sretan i dal' ti je dobro

Što si u startu izgubio sve?

Misliš li da si mogao bolje

Povući neke poteze?

Da li je super ko mlad izigravati ovna

Pa ostatak života gutati govna?

Biti kapetan, tonućeg broda

Biti sramota vlastitog roda 

Trablmejker recenzija: Ritam nereda - Paralelni svet

Stiglo je i deseto po redu izdanje kultnog novosadsnog benda Ritam nereda. Ravno 20 godina od prvog “Oi ain’t dead”, svetlost dana ugledao je i „Paralelni svet“. Za tih dvadeset godina promenilo se mnogo. Nekoliko država, ratova, predsednika ali se promenio i Ritam Nereda, iako su nam još 1991. u jednom od najvećih hitova benda, pesmi „Ne“ obećali da će uvek ostati isti. Međutim, bez obzira na sve, najznačajnije dostgnuće benda je da i nakon 20 godina postoji i ima svoju publiku. Ne postoji bend na ovim prostorima koji je bio toliko na udaru vlasti, koji je bio zabranjivan i diskriminisan i gotovo da mu nije bilo dozvoljeno da svira. Ipak, momci su istrajali u svojoj nameri da sviraju, i od zabranjenog voća postali su najredovniji učesnici „Exit“ festivala. Eto ih opet na sceni sa novim albumom.

Ova recenzija, će po prvi put sa moje strane, biti malo više subjektivna. Danas, jula 2010. ja pišem recenziju svom omiljenom bendu iz mladosti. Prvi koncert na koji sam otišao, u osmom razredu osnovne škole bio je Ritam Nereda, na nekom Heiniken festivalu u SKC-u. Predgrupa je bio Discord a godina 2000. Koliko su Beogradu tada bili potrebni Neredi najbolje govori činjenica da je gotovo cela, prepuna, velika sala SKC-a učestvovala u šutkama. Rani radovi Nereda predstavljali su uobličen i odviran kompletan bund jedne generacije.

Album „999“, koji je izašao te iste, 2000. godine predstavljao prekretnicu u radu benda, iako je naznaka o promeni zvuka bilo još 1996. na albumu „Zvuci bola“. Jednostavno rečeno, Ritam nereda prestao je da bude Oi! bend i polako je počeo da pliva po drugačijim muzičkim vodama. Uz sebe su privukli drugačiju publiku i nastavili da se muzički razvijaju u tom, novom pravcu. Danas se može reći da, Ritam nereda ima dve publike: Oni koji slušaju do albuma „999“ i oni koli slušaju od „999“. Posle tog, prelomnog albuma, Neredi su izdali još dva studijska i jedan živi album.
Pre izlaska albuma „Paralelni svet“ bend je napustio dugogodišnji sjajni gitarista, Ćomi, koga je zamenio, ništa manje sjajni Saša Friš (Pero Defformero).
Kako se u ovu moju predugačku priču uklapa „Paralalni svet“?

Moje mišljenje je da je po sredi treći period Nereda, koji je muzički negde na sredini između prva dva. 8+1 odlično izproduciranih pesama odsviranih jako kvalitetno. Ovaj bend, do sada nije imao ovoliko kvalitetan zapis. Šteta je što da bi u Srbiji dobili takav zvuk morate da posetite Vladu Georgijeva. Što se tekstova tiče, oni i dalje ostaju angažovani sa pozivom na akciju. Stil tekstova se kroz ovih 20 godina najmanje menjao i možemo reći da je od albuma „Zvuci bola“ ostao isti. Za svaki tekst se može reći da ga je pisao isti čovek, to se jednostavno oseća. Na „Parelelnom svetu“ pesme su različitog tempa i senzibiliteta. Od brzih i nabijenih metalskih, kao što je pesma „Paklena mašina“, do onih sa kapljicom roka u sebi koje se „pevaju“ kao što je na primer „Gloria“. No, sve nekako čine jednu celinu, na tromeđi panka, metala i hard core-a. Ono što bih posebno istakao, a vezano je za ovaj album, je ponovno, stidljivo provlačenje „oievskih“, prepoznatljivih „sporo-brzih“ rifova. Ponekad mi je sve to pomalo ličilo na čuveni britanski bend „Blitz“, u nekom novom ruhu i sa mnogo više distorzije. Iskreno, jedina prava i realna mana ovog albuma je previše efekata na Bobanovom vokalu, koji kao da maskiraju svu jasnoću i jednostavnost misli izrečenih u tekstu, i tekst stavljaju u dugi plan. Sve ostalo je kako treba i zvuči dobro.


Sada dolazimo do moje najavljene subjektivnosti, koju ipak ne mogu da izbegnem. U čemu se ona ogleda: Kada bih delio ocene, kao mnogi recenzenti, ovaj album bi dobio ocenu 8/10. Fino je ukomponovan i smislena je celina. Jedini uslov za osmicu bio bi taj, da ime benda, koji je izdao ovaj album nije Ritam nereda. Ako su u pitanju Neredi, ocena je 6. Ljudi, šta mogu, navikl su nas na mnogo bolje i drugačije sa albumima „Breaking“, „Nikog nema“, „Zvuci bola“. Ovo je dobro, ali je i drugačije.

Tekst objavljen na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Consecration – .avi

Vetar ne donosi samo vulkansku prašinu, već i blag miris močvara Luizijane.


Consecration? Postoje već ravno 10 godina i pre par dana su izbacili svoj drugi studijski album pod etiketom “Geenger Recordsa“. Album nosi ime “.avi” i pre preslušavanja istog možemo videti nešto krajnje specifično. Naime u pitanju je studijska verzija živog albuma “live 2nd april 2008”. Ja se ne hvalim da dovoljno dobro poznajem istoriju moderne muzike, ali primer da album izađe prvo kao “live” a zatim kao studijski sam do sada video samo kod Consecrationa. A da stvar bude još neverovatnija, “.avi” je možda i najzreliji metal album u Srba ikada, što ću se potruditi da u daljem tekstu pojasnim.


Žanrovski, ovaj bend, pa i “.avi” je “šaren”, što ne znači da im je i muzika takva, šarena. Pre bi se moglo reći da je u pitanju inteligentan spoj različitih muzičkih pravaca koji čine celinu za sebe, a što se boje tiče, ukoliko obratimo pažnju na emocije koje navlači „.avi“, u pitanju su nijanse sive, bele i crne. Naravno, treba napomenuti da u pitanju nije srpskoblekerska crna radi crnine, već je po sredi dosta suptilnije i realnije bojenje muzičkog izraza svojstveno pravim muzičarima. A da su u pitanju pravi muzičari, u to se uverio svako ko je makar jedanput slušao Consecration uživo.


„.avi“ sadrži 5 pesama i jednu minijaturu. Ta minijatura traje nešto preko minuta i zove se „Cisterna“. U mom poimanju muzike, za koje ne tvrdim ni da je dobro, tačno i dosledno, ovaj minut albuma ja bih najpre nazvao „pseudo-kantri-bluzom“. No to nije toliko bitno. Ovaj album je, pre svega, jako dobro ispunjen „saržajem“ i predstavlja jednu kompletnu celinu, na čijoj osnovi će Consecration, nadam se, nastaviti da gradi svoju muziku.


A čega sve ima u „sadržaju“ ovog albuma? Pa ima jako lepih stvari: Od „toolične“ pesme koja nosi ime albuma, preko „post-rock-ambijent“ „neurbanog đavola“ do „Aligatora“ iz „Luizijane“, „države“ koja se, moglo bi se reći, provlači kroz čitav album i daje mu kičmu, iako nije u svakoj pesmi jednako primetna. Kada kažem Luizijana, ne mislim doslovno na državu, stoga i navodnici, već na „metalne derivate“ koji su se kroz porozno močvarno tlo ove države filtrirali dalje u Svet. Jednim delom i Consecrationov „.avi“ predstavlja filtrat Luizijane, no ovaj bend poseduje i osobenosti koje ne bi imao da je samo „puki filtrat“. Luizijana sladž se kod Consecrationa čuje pre svega preko gitara, a bitna razlika sa izvornim sladžom je u nedostatku intenzivnog osećanja „južnjačke nelagode“, međutim treba naglasiti da Consecrationu ništa ne fali. Naprotiv, ovaj bend i ovaj album imaju mnogo toga da vam pruže, a pritom ćete se iznenaditi kada shvatite da je prosečno trajanje pesme oko 10 minuta. Kod Consecrationa to sve ide lako, počne, razvija se i završi, dok vi uživate u muzici.

Ovim albumom Consecration je postavio novi standard na domaćoj sceni, ostaje nam samo da se nadamo da će u bliskoj budućnosti biti još bendova za koje će taj standard biti dostižan, što će domaću metal scenu pomeriti od srednjoškolskih sala za fiskulturu, gde se danas, nažalost nalazi.

Tekst objavljen na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Dubioza kolentiv - 5 do 12

Šta volite kod Dubioze? Šta vam se svidelo kod njihovih ranijih izdanja? Oštri tekstovi? Kvalitetna svirka i fino ukomponovan krosover? Kombinacija ova dva ili nešto treće, četvrto peto? Koju god postojeću ili nepostojeću karakterisistiku ovog bosanskohercegovačkog benda da ste imali na umu kada ste sebi rekli, negde u prošlosti: „Meni se Dubioza kolektiv sviđa“ vrlo lako ćete naći i na upravo objavljenom albumu „5 do 12“.
U najavi albuma napisali su: "Ovo je još jedno kratko i jasno djelo sa 9 pjesama koje udaraju direktno u glavu." Nisu lagali.
Album otvara pesma „Um klade valja“ koja će vas automatski vratiti u domaću realnost, prilike odnose u regionu. Stihovi „Naš mentalitet ima jedan kvalitet, da te jebe u zdrav mozak sve dok ima imunitet" i ostali u ovoj otrežnjavajućoj numeri, koja je sve, samo ne prva Dubiozina pesma otrežnjavajućeg tipa, nateraće vas da polako kliznete ka depresiji zbog količine istine u istoj. No, ne brinire, već u sledećoj pesmi dolazi „Walter“, vraća se posle više decenija sa jednim zadatkom „da nekom jebe mater“. Razlika između nas i zapadnoevropskih suseda je u tome što se mi Valteru još uvek nadamo, dok je njih Godo ispalio odavno. Treća pesma se bavi „Recesijom“ i svim onim objašnjenjima iste koja su vam kao posmatračima bile sumnjive. Nemam običaj da pišem o albumu „pesmu po pesmu“, a evidentno je da sam tako krenuo. Sada ću stati i pokušati da još jednom izbegnem tu zamku i dam čitaocima kvalitetnu analizu umesto masakra i sitničarenja.
I ovaj album Dubioza Kolektiva karakterišu promenljivi ritmovi. Od laganih rege ritmova u kulminaciji nastaju žestoki hard-core ritmovi, ali to je nešto što kod ovog benda ne čujete ušima već osećate utrobom. Ovog puta izostali su ženski vokali, međutim to se ne odražava negativno na bogatstvo zvuka. Njihova muzika je nešto što je, najprostije rečeno, dobro i nešto što ćete voleti podjednako bez obzira da li ste deklarišete kao „hoper“, „korovac“, „rastaman“ ili vas je jednostavno briga za žarove.
Njihove tekstove ste primetili i ranije, i oni su definitivno njihov glavni adut. Uzevši ih sve zajedno, dobijate jedan moderan udžbenik: bazični audio kurs antiglobalizma, i to balkansku verziju + autogeni trening fokusiran na zdrav razum. Ono što je na albumu „5 do12“ zaista novo su ironično ubačeni ritmovi „podneblja“. Ono što još treba pomenuti je „upliv“ Džonijeve verzije Dilanove „Lili sa zapada“ u pesmu „Njihovi i naši“ kao sredstvo dodatnog objašnjenja. Album zatvara pesma „Balkan Funk“ ili balkanska verzija pesme „The Rockafeller Skank“.


Sve u svemu ovo izdanje predstavlja logičan nastavak Dubiozinih prethodnih radova, što je muzički i literarno odlično, međutim loše je za „goli život“, pošto se očigledno ništa nije promenilo za dve godine, koliko je prošlo od prethodnog njihovog albuma. Međutim, to je već stvar za koju nisu odgovorni ljudi iz Dubioze. „I zašto ovdje oduvjek je bio zastoj“ je stih iz pesme „Kokuz“(koja će kako se čini biti i najveći hit sa ovog albuma), koji najjednostavnije objašnjava vreme u koje ovi ljudi stvaraju. S obzirom na okolnosti, ovaj album je nešto što morate imati, čak i da nije postavljen za besplatan download na zvaničnom sajtu benda.
I umesto konačnog zaključka jedna tema za razmišljanje: Dubioza kolektiv je bend iz Bosne i Hercegovine, a glavna tema mu je poniranje tamošnjeg društva, mito, korupcija i slične pošasti. St!llness je bend iz Hrvatske, dosta sličan Dubiozi, kako muzički, tako i tematski, s tim što je u fokusu hrvatsko društvo. Mi živimo u Srbiji, trećoj zemlji. Kako objasniti činjenicu da su tekstovi kako Dubioza kolektiva, tako i St!llnessa potpuno razumljivi i primenljivi na naše društvo?

Tekst objavljen na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Nčodnč - Izlet v neznano

Slovenački pank iz Kovečja

Da li je neko čuo za Kočevje? To je jedan od gradova u Sloveniji. Područje grada ima oko 16 000 stanovnika, poznato je po starim šumama i kao stanište mrkog medveda. U Kovečju žive i tri glavna lika ove priče, Gagi, Rupa i Bito ili kraće Nčodnč. Krajem prošle godine u prodaji se našao njihov debitantski album „Izlet v neznano“. Naziv njihovog albuma dobro opisuje moje stanje kada mi je u ruke predat disk sa molbom da uradim recenziju. Slovenački pank? Definitivno izlet u nepoznato.


Uopšte, kompletna slovenačka scena, nakon raspada SFRJ, je u domaćoj javnosti (ili u mojoj „javnosti“) ostala nedovoljno istražena i prezentovana, za razliku od Hrvatske ili Bosne i Hercegovine čiji su muzičari česti gosti na binama Srbije. Verovatno je i jedan od razloga jezička barijera.

Pre slušanja albuma zapitao sam se: Šta zapravo ja znam o Slovenačkoj sceni uopšte?. Valjalo bi na kraju Nčodnč i pozicionirati negde. Odgovor na to pitanje se sastoji od nekoliko reči: Videoseks i Anja Rupel, Lačni Franz i Zoran Predin, Laibach pa onda Siddharta i Elvis Jackson. Premalo za bilo kakvo smisleno poređenje. Tako da ćemo govoriti samo o Nčodnču.

Na albumu koji je snimljen u studiu „Mihelič“ nalazi se 16 pesama autentične pank dužine, od 2-3 minuta odlično izproduciranih, a omot albuma koji potpisuju bend i Marko Vovk, pravo je malo remek delo. Dirigent od mašinskog otpada uronjen u rđave metalne opiljke. To je verovatno estetika nekomercijalne moderne umetnosti, i sviđa mi se.


Kakav je to pank? Kada sam gore napisao standardna dužina, mislio sam na đužinu, a ne na standardni pank (šta god on predstavljao). Treba ipak napomenuti da su u pitanju moderne, alternativne vode ovog pravca, vode u kojima Nčodnč, iako mlad bend jako dobro pliva.

Instrumentalno ovaj album je poprilično inovativan i interesantan, i vredi ga poslušati. Izražen zvuk bas gitare, sa čestim promenama tempa nateraće vas da makar nekoliko puta klimnete glavom.
Što se tekstova tiče, to je već teže pitanje. Ja ne znam za vas, ali ja slovenački ne razumem. Povremeno i po neku reč. Prva pesma sa albuma se zove „Diskriminacija“, treća je „Roža“ to je ruža na srpskom, a 14. pesma je „Pralni stroj“, to je veš mašina i još par reči razbacanih po albumu čine moj kompletan srpsko-slovenački rečnik. A „Zelena ganja“ 11. pesma sa ovog albuma je ipak internacionalna sintagma. Takođe u pesmi „Roža“, roža je zafukana ali nisam uspeo da provalim zašto.

O značenju tekstova mogu dati samo jednu odrednicu: šaljivi su, verovatno. Uklopljenost tekstova sa muzikom i kvalitet vokala su dobri, nema ispadanja. Ko što reče Debeli Majk „It's got back-up vocals in just the right places“, a „lead vokal“ poseduje neku melodičnu gruboću i ni po čemu nije standardan a doprinosi originalnosti izdanja.

Analiza, pesmu po pesmu i nema mnogo smisla u ovom slučaju. Može se reći da na prvo slušanje „vataju“ „M.O.R.J.E.“ i „Roža“ a da ostale prate njihov muzički sklop čineći tako od albuma jednu kompaktnu celinu.

Na kraju mog „izleta v neznano“, vratio sam se sa novim saznanjem: Nčodnč, pa to uopšte nije loše!

Tekst objavljen na Trablmejkeru:

http://www.trablmejker.com/emisije/8/1641

Trablmejker recenzija: Vreme brutalnih dobronamernika

Srž ovog projekta je beogradski pesnik i novinar Milan B. Popović. Ukoliko niste upoznati sa njegovim radom, a kao čitaoci Trablmejkera verovatno jeste (ja sam tako saznao za njega), treba napomenuti da ovaj tridesetčetvorogodišnji Beograđanin iza sebe ima tri objavljene zbirke pesama: “Oka da ne ispustim dah“ (Narodna knjiga/Alfa 2007.), „Molitva tetoviranog srca“ (Narodna knjiga/Alfa 2006.) „Vreme brutalnih dobronamernika“ (Narodna knjiga/Alfa 2006.). Pored toga jedan je od najaktivnijih kulturnih radnika andergraunda u Srbiji. Novinar je muzičkih magazina: Sound & music, Butcherian vibe, Metal sound, Barikada, My people, Nervni slom, Aku–punk-tura, Ispred dragstora, Hard & heavy, Serbian underground, Kontra; kao i književnih časopisa: Kvartal, Gradina, Književne novine, Naš trag, Književni magazin, Pressing, Novina beogradskog čitališta i novina za kulturu Bestseler.

Za Trablmejker Milan radi ovo što ja upravo pokušavam – pisanje recenzija.

Na kompilaciji koja nosi ime „Vreme brutalnih dobronamernika“ nalazi se 17 pesama, od isto toliko alternativnih bendova, raznih podžanrova, koje spajaju Milanovi tekstovi. Pesnike uglavnom vole da recituju druge poznate ličnosti. To je nekako „in“ a iz iskustva znamo da može biti i, da uoptrebim neku psovku, krajnje nepotrebno i frustrirajuće. No, poezija Milana B. Popovića kao da je adekvatnija za „opevavanje“.


A šta reći o Milanovoj poeziji koja je suštnina ove kompilacije? O dobrim stvarima jako je teško napisati čak i nekoliko smislenih reči. Sa đubretom je lako, ono sadrži nekakve bodlje nakostrešene ka nama, a jako je lako videti gde te šta bode i nervira. Lepotu, pak doživljavamo na drugačiji način, to je ono kada nam ništa ne smeta i gde se prepuštamo osećaju. Me ne može o tome ni ovako da se piše! Za poeziju Milana B. Popovića možete reći da je mračna, emotivna, mistična itd. ali nikada nećete biti stoprocentno u pravu. Ona je i sve to a i ništa od toga. Možda je najbolje predstaviti je na sledeći način: Imate gore nazive njegovih zbirki pesama. Pokušajte da te nazive „mentalizujete“, šta oni za vas predstavljaju, kako ih razumete? E to je poezija MBP-a! Nešto, po kvalitetu, najbliže poeziji Slobodana Tišme, koji je tata andergraunda još iz osamdesetih godina.

Da se vratimo kompilaciji. Kao što je rečeno 17 izvođača, najrazličitijih podžanrova alterntivne muzike, a to su: Aleksandra Slađana Milošević zajedno sa Alogiom, Instant karma, Abonos, Art diler, Backbone, Tales of dark, Broken strings, Atlantida, Disparador, Amaranth, A. R. Club, Heaven rain, Iskaz, Darkshines, Asphalt Chant, Seraphim i Demether. Od poznatih, preko manje poznatih do nepoznatih. Od kvalitetnih, preko manje kvalitetnih, do onih za koje nikada nisam čuo lepu reč, a ne mogu ni sam da je smislim.

No, kada na istoj kompilaciji mogu da se nađu Instant Karma i Abonos i kada Slađana Milošević može da nastupi sa Alogiom, to verovatno govori o širni koju obuhvataju tekstovi pesama i o različitom senzibilitetu koji pokrivaju.

Nemam nameru da ovde analiziram Milanove stihove, to je nešto što ćete morati sami, pošto je normalno da vam je sopstveno mišljenje bitnije od moga. Samo želim da dam još nekoliko odrednica za kraj, pre nego što odete da kompilaciju slušate:


Ova kompilacija predstavlja poeziju koja se sluša! Nešto kao naprednu verziju audio knjige, samo što je ne čitaju Morgan Frimen ili Zijah Sokolović, već je pevaju domaći bendovi u sopstvenim aranžmanima i kao takva već treba da vam je dovoljno zanimljiva. Treba napomenuti i da je ovo, verovatno prvo izdanje ove vrste kod nas i kao takvo treba da vas zaintrigira. Na kraju, ovo je jedno sasvim dobro izdanje! Jedino negativno što ćete primetiti, je ukoliko disk pustite na nekom kvalitetnijem audio sistemu, jasno ćete čuti neujednačenost kvaliteta različitih snimaka, pošto su pesme snimane pojedinačno, svaka u studiu različitog kvaliteta.

Međutim, neprepoznavanje kvaliteta i ulaganje u isti je u nas postala standardna stvar. Kada lokalni gril ima više razumevanja i sponzoriše izlazak ovakvog kulturnog dela, dok čelnici kulturnih insitucija ono malo para što dobijaju ulažu u projekte svoje dece, a jedina bogata izdavačka kuća ulaže u reizdanja rok benda koji nije ni trebao da postoji, teško da će nam biti „kulturno bolje“. Ipak, u Srbiji i dalje ima entuzijasta koji pokušavaju da potpuno altruistični urade nešto za kulturnu dobrobit. Nadam se da ih nećemo sve potrošiti, dok se stanje ne popravi.

U međuvremenu, možete čitati/slušati Milana B. Popovića!
Tekst objavljen na Trablmejkeru:
http://www.trablmejker.com/emisije/8/1657

Nisam trebao da gledam basket 13. januara! (alt. naziv "Srpski agro-rok")

Poslednje kolo prve faze košarkaške Eurolige. Partizan igra protiv Olimpijakosa utakmicu koja, u suštini, i nema neki poseban takmičarski značaj. Kolo pre, pobedom nad ekipom Lijetvos Ritasa iz Litvanije Partizan je obezbedio plasman među najboljih 16.
Trener KK Partizan je Duško Vujošević! Mislim da je to dovoljno reći. Ono što on radi se graniči sa nemogućim. Novčano, ekipa Partizana vredi ko 1.5 igrač Olimpijakosa ili negog drugog Evroligaša.
Metodološki ostaje nam samo jedna varijabla čije bi variranje moglo da objasni uspehe Partizana: Trener.
Ceo ovaj tekst, do ove rečenice nije tema mog bloga. Nigde nisam javno hvalio gosn. Vujoševića, pa sam odlučio da to uradim ovom prilikom. Po meni najbitnija, vansportska karekteristika koju poseduje Dule je librofilija. Čovek poseduje ogromnu biblioteku i bavi se sakupljanjem knjiga. Takođe "tera" svoje igrače da čitaju. Tako da verovatno pored obaveznih treninga, domaće i evro sezone, košarkaši Partizana imaju i obaveznu lektiru :)
Prvo poluvreme utakmice završeno je sa par poena prednosti za Olimpijakos.
I onda je počela pauza od 15 minuta......
Već sam čitao temu na nekom forumu o specifičnosti muzike i reklama u poluvremenima sportskih događaja na RTS-u.
Tu je moglo da se čuje par izuzetnih bisera i ingenioznih interpretacija od strane domaćih muzičara.
Jednom prilikom ja sam čuo nepšto zaista revolucionarno i u velikoj meri značajno za ubrzani nastavak degradacije muzičke scene u Srbiji. I sama ta degradacija je fenomen sam po sebi. Muzičkim urednicima RTS-a treba odati priznanje. Oni ljudi uspevaju da degradiraju i razgrađuju "objekte" koji već godinama ne postoje i samim tim uspevaju da se potpuno decentriraju od realnosti. Jedna od posledica toga je potpuno odsustvo potrebe za "Don Kihotizmom" pošto iz ove perspektive Kihot izgleda apsurdno, kao magarac na biciklu ili psi koji igraju remi. Da sumiram "uzaludna borba" nasuprot "borbi bez protivnika" zaista manje vredi.
Pesma koju sam ja čuo, još pre par meseci, zapravo je prepev one čuvene mongolske iz emisija o ribolovu "Gunca, gunca, gunca je"(ako ide tako). A prepev u stilu kafansko/svadbarskih orkestara(da, orkestara) koji zvuči od prilike ovako "Hej, hej, hej, hej, litar vina popio". Tada sam prvi put u potpunosti i punoći termina upoznao grotesku.
A onda, tog 13. januara video sam nešto još gore:
PGP je remasterizovao i reizdao 7 albuma grupe Kerber na CD-u + Novi hit singl "Sveti Nikola".
Kerber je ponovo na okupu i vratio se da konačno iz naziva svog žanra ostruže poslednja tri slova "ROK".
Da je njihov povratak neočekivan, baš i nije istina. Počev od neke 2002. ili 2003. Najda i Gale su krenuli da nastupaju po klubovima svirajući svoje pesme i neosporne hitove yu roka. Nastupali su svuda i bili dobro prihvaćeni. U Beogradu su prvi put svirali u pivnici Holliday (bolje reći "pivnici") a zatim u narednih nekoliko godina i na drugim mestima, mislim čak i u Livingroomu.
Iz cele priče o Kerberu danas su bitne dve stvari.
Prva, koja je vezana za PGP i pitanj upućeno njima:"Da li stvarno nemate pametnija posla nego da ponovo izdajete diskografiju Kerbera?"
Odgovor na to pitanje je poznat i indicira drugu stvar koju ću napomenuti.
Drugo, ukoliko vas je, dragi srpski rokeri, bar malo obradovao ovaj reunion i ovo novo izdanje. Ukoliko slušate Kerber i što je bitnije smatrate ga rok bendom i sviđaju vam se stvari, nemojte više da govorite o problemima scene pošto ste i sami deo tog problema!
Kerber svakako nije nešto što treba shvatiti kao rok bend! Ako hoćete nešto autentično niško fatajte se Novembra što pre!

U prilogu dajem ilustraciju novog singla kao doprinos besmislu autorskog rada ovog benda:
Naime single se zove Sveti Nikola i ključni deo pesme inspirisane hriščanstvom su stihovi "Prepoznaćeš me, u liku Svetog Nikole". Hrišćanstvom u rok muzici se jako uspešno bavio Drago Senić, da ako vam je do takvog stila trčite da slušate istinski kvalitet, nabvite "Pesme sa istoka i zapada" i manite se "lažnih proroka" u liku lažnih rokera!
ILUSTRACIJA:

PREPOZNAĆEŠ ME:


U LIKU SVETOG NIKOLE:




Ja to ne mogu!

U drugom poluvrmenu utikmica je doživela preokret i Partizan je ubedljivo poražen!