Trablmejker Recenzija: Commandos - "Mission one"

„Mission one“ je ime debi albuma mladog pank-rok sastava Commandos iz Smederevske palanke. Album ima 10 pesama ispevanih na engleskom jeziku i prvi utisak je da predstavlja nešto zaista nesvakidašnje na našoj alternativnoj sceni.
Retki su domaći pank bendovi koji pevaju na engleskom jeziku a da to zaista dobro zvuči. Konkrerno, na celoj pank sceni, jedini pank bend koji peva na engleskom a vredan je pomena bio je beogradski Dog House i to samo sa prvim albumom („Trax“). Često sam se pitao, zbog neuspelih pokušaja domaćih bendova da muziku izvode na engleskom jeziku, zašto se uopšte trude kada vide da nikome nije pošlo za rukom da napravi nešto dobro. Kada su mi momci iz Commandosa poslali njihov album na preslušavanje, prva pomisao bila je upravo ta. Ni sam nisam bio svestan da mogu toliko da pogrešim u proceni. Od Commandosa, pedrasuda o domaćim bendovima i pesmama na engleskom jeziku definitivno više ne važi.

Na ovom albumu moći ćete da čujete 10 jako čistih i odlično nasnimljenjih pesama po stilu najbližih čuvenim Ramonsima, ali u isto vreme taj stil je dosta brži i tematski različit od samih Ramonsa. Mislim da je ovo zaista dobra odrednica za stil koji gaji ovaj bend. Brze i poletne pank pesme sa često ubačenim „horskim“ refrenima koje će retko kog pank-rok fana ostaviti ravnodušnim. Ne znam da li će to slučaj sa svima, ali mene je ceo album uhvatio na prvo slušanje. Pesme „DGS“, „Ode to Ramones“, „Make my day“, „Grlie“ su samo neke koje sam odmah želeo da čujem više puta.
U pitanju je varijanta panka sa „vertikalnim pomeranjem“, tj. dok slušate Commandos bićete prinuđeni da skakućete ako stojite. Ukoliko sedite, zaboleće vas vrat od pomeranja glave gore-dole dok slušate album koji je „ljubav i revolucija“ u jednom.

Sve u svemu, više nego dobar početak za ove momke!

Tekst objavljen i na Trablmejkeru

Trablmejker Recenzija: "TetraPank - Instant revolt"

ve ukupno četvrto ili peto (zavisi kako se gleda) izdanje ovog novosadskog pank benda dolazi nam u pravo vreme, u zatišju novih izdanja domaćih pank bendova. Posle „Jeftine zabave“ i „Demo signla“, , maksi singla „Cenzurisan“ i pojavljivanja na kompilaciji „Neki noviji klinci“, gde je njihova „Lepa profina kći“ uz Piknikovu obradu pesme „Nikad kao Bane“ sigurno najupečatljivija obrada, stigao nam je konačno i prvi album ovog nogosadskog benda koji nosi ime „Instant revolt“. U rar arhivi, za koju je download link postavljen na download stranici Trablmejkera nalazi se 13 pesama.

Dobar deo ovih pesama već je poznat fanovima koji su ranije pratili demo izdanja ovog benda.
Energičan i rokerski prljav vokal, sasvim adekvatno iznosi 13 društveno angažovanih tekstova među kojima se provlači i po koja ljubavna tema.

Tekstovi su društveno angažovani ne na način „ime, ime, pljuc, pljuc, lopov“, kao što mnogi rade, već na jedan inteligentniji, „polu skriven“ način. Da budem jasniji, pevati prosto o životu u Srbiji znači biti društveno angažovan, a Tetrapank to radi kao treba i sa merom. Naravno mera nije u količini revolta, već u samom izrazu koji je inteligentniji i probitačniji o „standardne pljuvačine“. Uz dobru, ali pomalo standardnu(mali minus), pank-rok svirku snimljenu u studiu „Piknik“ kod gospodina Bandara, ovo izdanje svakako treba da preslušate. Mene je sve pomalo podsetilo na stari beogradski pank-rok bend Petar Pan, verovatno i kod jednih i kod drugih, iako je Petar Pan bio znatno „sporiji“ bend, rok na sličan način uplivava u pank.Od pesama na ovom albumu izdvajaju se „Dok vojore zastave“, „Dva i dva“ , „Čovek bez ukusa, mirisa i boje“, „Nemoj da ideš prljav kroz grad“ i „himnična“ „Reaguj sirotinjo“. Izdvojio sam 6 od 13, pa to je skoro polovina izdanja, Boga mu? Lako bih mogao da dodam i pesme „Cenzurisan“ i „Argument kalibra 45“ ali ne želim da ih previše hvalim.
Tetrapank je još jedan od mnogobrojnih dokaza da je novosadska pank scena još uvek živa, i da ima šta da nam ponudi. Da pričam o tome kako nema adekvatnih izdavača koji će podsticajno delovati na scenu, stvarno neću. Nema, pa nema, čini mi se da je već izlišno o tome govoriti.
Sve u svemu, ovo je jako dobro izdanje. Ne košta vas ništa a vredi. To je valjda definicija poklona?
Hvala Tetrapanku, poklon primamo sa zadovoljstvom.

Tekst objavljen i na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: 2 Minuta Mržnje - "Moždana detonacija"

Autentični novosadski oi! pank

Biću iskren, rad ovog novosadskog pank benda nisam pratio pre ere jutjuba. Što je najgore nisam siguran iz kog razloga su mi ranije promakli pošto sam još kao klinac, može se reći, dosta pratio novosadsku scenu. Kako je to obično bivalo kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih, verovatno je neki od preprodavaca kaseta i diskova ispred beogradskog SKC-a u korpu pored Ritma Nereda, Vriska Generacije i Provokacije, kada je išao u „nabavku“, zaboravio da ubaci i neko izdanje benda 2 Minuta mržnje.

Kada sam se pre 3-4 godine prvi put upoznao sa njihovim radom shvatio sam da je za njih u toj korpi moralo biti mesta. Sada, u sumrak sumorne 2010. godine, osvanuo je njihov novi album „Moždana Detonacija“. Uz album se pojavio i spot za pesmu "Sujeta" koji možete pogledati ovde:

Ne znam da li tu ima simbolike ili ne, a u krajnjoj instanci nebitno je. Bitno je, šta su nam Sajla, Ramon, Smuk i Savara pripremili za 2011. godinu. Prva misao koja mi je došla na um, nakon preslušavanja ovog albuma je sledeća: autentični novosadski oi! pank. Zaista je tako. Karakteristični oievski sporo-brzi ritmovi, ukomponovani sa isto tako karakterističnim bek vokalima i onom tipičnom “lead” gitarom čije rifove obično ceo dan pokušavate da prelomite preko usana kada se “zaljubite” u neku pesmu.
Odmah da kažem, prvi utisak je da na ovom albumu ima pesama u koje ćete se “zaljubiti”. Album ima 10 pesama koje su snimljene i producirane fenomenalno. Za takav zvuk pobrinuli su se studio Piknik i gospodin Bandar. Malo ću skrenuti sa teme pa ću reći da je to mesto, Piknik studio, prava benzinska stanica za sve motore novosadske (a i šire) alternativne scene.

Vraćamo se “Moždanoj detonaciji”. Kompletan sadržaj ovog albuma, izuzev par pesama, mogao bi se vrlo precizno opisati rečenicom “gorka pilula stvarnosti”. Pesme kao što su “Zidovi”, “Deca ulice”, “Državni ljubimci”, “Sujeta” opisuju upravo tu stvarnost. Svo moždano lutalaštvo pametnog mladog čoveka u Srbiji danas, koji ne zna ni gde će, ni s kim će a ni kako će, samo zna da ga neko godinama jebe u glavu u svakom aspektu njegovog života fino je delom predstavljeno na ovom albumu. Čini se da se mnogo više od ovoga ni ne može postići samo muzikom.

Poseban pasus zahteva pesma “Varvari”, koje se nominuje za najveći hit sa ovog albuma. Razlog za poseban pasus je nešto veća verovatnoća da se ista shvati pogrešno, pre svega od strane mlađe publike. Stih iz prvog dela pesme “U Atini srpskoj ja sam nekad živeo, varvari nagrnuše kulturu ubiše” istinit je ali Novi Sad nije usamljen u tome. Isti slučaj je i u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Užicu. Možda su nekada u navedene gradove “sišli neki varvari sa planina” međutim suština problema je da danas Novi Sad, Beograd, Kragujevac, Niš, Užice stvaraju svoje autentične varvare koji više nisu, kako to u Vojvodini vole da kažu, “došljaci”. Ko je sada kriv za ovakvo stanje u srpskoj kulturi? Prebacujemo se na stih iz drugog dela pesme: “Iz metalik limuzina sasvim normalno, trešti glasno Severina vrlo oralno”. Možemo i da zaboravimo na te face za zlatom oko vrata u BMW-ima i da malo razmislimo o onima koji su im dopustili da to rade. Ti koji su im dopustili da budu takvi, oni su suština problema i “oci” varvara u srpskoj kulturi. Pekićeve godine su jeli skakavci, naše jedu pseudo-varvari sa njihovim korumpiranim hakanima.
A prost svet nije kriv što je takav. Kome je gore?

Čisto da se malo razbije atmosfera monotonije dvedesetprvovekovne tranzirorne zemlje (koja tranzitira iz lošeg u gore), 2 Minuta mržnje, na album su ubaciji i njihovu verziju pesme “Friday I’m in love” grupe The Cure koja se zove “Zona sumraka”. Tu vam je objašnjeno kako ćete lakše prebiti ove dane sivila. A “Na kraju” možemo čuti nešto i o ljubavi.

Mislim da sam sve rekao. Koga je mrzelo da čita ovo moje pisanije, album “Moždana detonacija” je odličan i fino ukomponovan. Ko voli pank neka pohita i skine ceo album sa neta. Vredi.

Svi bendovi koji žele recenziju mogu se javiti na e-mail: joshibeast@gmail.com

Tekst objavljen na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Deponija - "Mala skidaj gaće"

Na novom demo izdanju, petom po redu, interesantnog imena „Mala skidaj gaće“ nalazi se 18 verovatno najraštimovanijih pesama koje ste ikada čuli.
Gitara se čuje kao da je umesto u pojačalo uključena direktno u trafo, i to pokvaren, a kuršlus samo što nije. Uz to je nalepljen vokal a la ostareli kamiondžija u kafani na Ibarskoj, pola sata pred fajront. Album je, shodno tome, sniman u zadimljenoj birtiji na način „1, 2, 3, pali dvokasetaš!“.
Kako sve to izgleda pred ušima publike?
Sve to, verovali ili ne, deluje fenomenalno!

Pankeri, makar oni pravi, su poznati kao subkultura koja ne robuje trendovima. Deponija je otišla korak dalje, pa ne robuje ni samom panku. Generalno, jako je teško Deponiju pozicionirati u muzički koodrinatni sistem. Čini se, gde god da ih umetnete, napravićete preveliku grešku. Međutim, ovom bendu pozicioniranje nije ni potrebno. To je nešto što će se u budućnosti, ukoliko Marko i momci ne odustanu (a nadamo se da neće), zvati, jednostavno, Deponija.
Novi demo ćićevačkog pank sastava predstavlja, najjednostavnije rečeno, 16 pesama (+ intro i outro) koje će vas svojom direktnošću i potpunim odsustvom kontrole misli ili nečega što bi moglo da liči na autocenzuru, baciti u polusatni delirijum iskrenog smeha.
Pesme kao što su „Pegla“, „Pijana Ana“, „Voajerka“, „Pivski stomak“ na do sada neviđen naćin upotpunjuju onu krilaticu „Drugs, sex and Rock ’n’ Roll“, i to na sledeći način: Droge izbaci, ubaci mnogo alkohola, seks pojačaj i ubaci par kila jagnjetine.
Pesme koje valja pomenuti su „Esmeralda“, „Milka Canić“ i genijalna minijatrura groznog imena „Lea Kiš“, sve tri okrenute domaćim televizijskim prilikama i neprilikama a prezentovane na način svojstven ovom bendu. Taj način je, nadam se, u ovom tekstu dobro opisan ukoliko je po sredi uopšte i bilo nešto „opisivo“.

Da zaključim. Ovaj demo je istinski nesvakidašnje i jedinstveno poigravanje sa muzikom koje slušaoca dovodi u neko stanje između neverice, „zakočenosti“ i padanja na pod od smeha, a sve to zbog, kako je navedeno, direktnosti i odsustva kontrole. Još jedna bitna vrednost ovog izdanja je što pored „dve tone“ humora nije nimalo zamorno, što je složićete se, ne baš lako postići. Rekao bi davno pokojni Frojd za ovo izdanje da je „katarzično“! Ja kažem „Živeli“ i recenziju završavam rečima sa kojima ovaj demo počinje:

„Hej! Mi smo stoka pijana, mi smo ološ najgora, mi smo pank bend Deponija!“

Recenzija objavljena na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Miki Pirs - Samo budale i konji (2010)

Ono što mi je uvek bilo posebno dopadljivo kod panka je, pre svega, njegova direktnost. Direktnost u smislu „Ja ću izreći moj stav, čak i ako je nedovoljno argumentovan zabole me šta ti misliš o tome, ja osećam da je to ispravno“. Sušte direknosti na novom albumu Miki Pirsa imate koliko god ’oćete. Nema uvijanja, nema metafore samo jasna misao direktno u vugla i poruka fiktivno „zalepljena“ na CD: „uzmi ili ostavi“.

Produkcijski i muzički ovaj album je urađen „taman“, odsviran i isproduciran dovoljno dobro da nećete sebe uhvatiti kako prinosite glavu zvučniku kako biste razumeli tekst.
Album ima 12 pesama. Od toga su, kako momci iz benda sami kažu u prvoj strofi pesme „Reciklaža bojs“: „3 pesme o vatanju i još 5 o pivčugi“
Meni ostane da objasnim ostale 4? Neće biti baš tako jednostavno.
Pank je vazda bio usko povezan sa aktuelnom socijalno-političkom situacijom, tj. uvek joj je bio jedan od glavnih sudija. Kao takav je nastao sedamdesetih u Londonu a takav je i ostao do 21. veka samo mu se ukupni uticaj na drušvo menjao (tj. uglavnom progresivno smanjivao tako da su još davnih godina ljudi počeli da viču kako je mrtav).

Kako i ostali pravi pank albumi, tako i ovaj album Miki Pirsa, na svojevrstan način, opisuje trenutno stanje u društvu i makar malo raskrinkava trenutne polubolesne mejnstrim vrednosti. Ono što je značajno i predstavlja pravi kvalitet i adut ovog izdanja, je upravo taj „svojevrstan način“ koji, za promenu, nije nimalo naporan i ne svodi se na puko uzvikivanje izbledelih parola, već je takav da će vas svojom većinom terati da se smejete. Taj smeh i duhovito prikazivanje stvati provlači se kroz ceo album. Gde ćete probitačnije i praktičnije slike tranzitorne Srbije od one koju nam Miki Pirs nudi u pesmi „Srušiće nam sve kafane“? Gde je bila „Domovina“ sada je „Speak-easy“! Dodao bih još i gde je bio „Tandrafilović“ sada je „DM-market“ i gde je bio „Grčeč“ sada je neka banka. Genaralno, promena društvenog trenda minulih godina u ovoj pesmi možda je ponajbolje opisana i iskritikovana, uopšte.

Od ostalih pesama istakao bih pesmu „Jebačina, presovanja i tuga moj burazere“ koja će, kako mi se ovako, na prvo/drugo slušanje čini, biti možda i najveći hit sa ovog albuma. Vazda su kod nas bile popularne pesme u kojima se „pominju“ kolege „s’ onu stranu“ estrade. Ovoliko dobro „pominjanje“ nismo imali već sigurno više od 10 godina i legendarnog hita Beogradskog orkestra ludaka „Funky-G“.
No, Miki Pirs ne želi ni da ćuti i o kolegama „s’ našu stranu estrade“ tako da ćete u pesmi „Ajde sviraj više bre“ čuti jasno upućenu kritiku kvazizvezdama domaće alternativne poluscene koji ne žele da počnu svirku do kasno u noć.
Sve u svemu, jako zanimljivo i dobro izdanje. 12 pesama brzog i žestokog panka sa povremenim uplivima ska ritmova. Preporuka za sve one koji žele da čuju kako danas zvuči prestonički pank.

Sve ostale informacije o albumu i linku za download možete pročitati u posebnoj vesti.

(svi bendovi koji žele recenziju mogu da se jave na e-mail: joshibeast@gmail.com)

Recenzija objavljena na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Ritam nereda - Paralelni svet

Stiglo je i deseto po redu izdanje kultnog novosadsnog benda Ritam nereda. Ravno 20 godina od prvog “Oi ain’t dead”, svetlost dana ugledao je i „Paralelni svet“. Za tih dvadeset godina promenilo se mnogo. Nekoliko država, ratova, predsednika ali se promenio i Ritam Nereda, iako su nam još 1991. u jednom od najvećih hitova benda, pesmi „Ne“ obećali da će uvek ostati isti. Međutim, bez obzira na sve, najznačajnije dostgnuće benda je da i nakon 20 godina postoji i ima svoju publiku. Ne postoji bend na ovim prostorima koji je bio toliko na udaru vlasti, koji je bio zabranjivan i diskriminisan i gotovo da mu nije bilo dozvoljeno da svira. Ipak, momci su istrajali u svojoj nameri da sviraju, i od zabranjenog voća postali su najredovniji učesnici „Exit“ festivala. Eto ih opet na sceni sa novim albumom.

Ova recenzija, će po prvi put sa moje strane, biti malo više subjektivna. Danas, jula 2010. ja pišem recenziju svom omiljenom bendu iz mladosti. Prvi koncert na koji sam otišao, u osmom razredu osnovne škole bio je Ritam Nereda, na nekom Heiniken festivalu u SKC-u. Predgrupa je bio Discord a godina 2000. Koliko su Beogradu tada bili potrebni Neredi najbolje govori činjenica da je gotovo cela, prepuna, velika sala SKC-a učestvovala u šutkama. Rani radovi Nereda predstavljali su uobličen i odviran kompletan bund jedne generacije.

Album „999“, koji je izašao te iste, 2000. godine predstavljao prekretnicu u radu benda, iako je naznaka o promeni zvuka bilo još 1996. na albumu „Zvuci bola“. Jednostavno rečeno, Ritam nereda prestao je da bude Oi! bend i polako je počeo da pliva po drugačijim muzičkim vodama. Uz sebe su privukli drugačiju publiku i nastavili da se muzički razvijaju u tom, novom pravcu. Danas se može reći da, Ritam nereda ima dve publike: Oni koji slušaju do albuma „999“ i oni koli slušaju od „999“. Posle tog, prelomnog albuma, Neredi su izdali još dva studijska i jedan živi album.
Pre izlaska albuma „Paralelni svet“ bend je napustio dugogodišnji sjajni gitarista, Ćomi, koga je zamenio, ništa manje sjajni Saša Friš (Pero Defformero).
Kako se u ovu moju predugačku priču uklapa „Paralalni svet“?

Moje mišljenje je da je po sredi treći period Nereda, koji je muzički negde na sredini između prva dva. 8+1 odlično izproduciranih pesama odsviranih jako kvalitetno. Ovaj bend, do sada nije imao ovoliko kvalitetan zapis. Šteta je što da bi u Srbiji dobili takav zvuk morate da posetite Vladu Georgijeva. Što se tekstova tiče, oni i dalje ostaju angažovani sa pozivom na akciju. Stil tekstova se kroz ovih 20 godina najmanje menjao i možemo reći da je od albuma „Zvuci bola“ ostao isti. Za svaki tekst se može reći da ga je pisao isti čovek, to se jednostavno oseća. Na „Parelelnom svetu“ pesme su različitog tempa i senzibiliteta. Od brzih i nabijenih metalskih, kao što je pesma „Paklena mašina“, do onih sa kapljicom roka u sebi koje se „pevaju“ kao što je na primer „Gloria“. No, sve nekako čine jednu celinu, na tromeđi panka, metala i hard core-a. Ono što bih posebno istakao, a vezano je za ovaj album, je ponovno, stidljivo provlačenje „oievskih“, prepoznatljivih „sporo-brzih“ rifova. Ponekad mi je sve to pomalo ličilo na čuveni britanski bend „Blitz“, u nekom novom ruhu i sa mnogo više distorzije. Iskreno, jedina prava i realna mana ovog albuma je previše efekata na Bobanovom vokalu, koji kao da maskiraju svu jasnoću i jednostavnost misli izrečenih u tekstu, i tekst stavljaju u dugi plan. Sve ostalo je kako treba i zvuči dobro.


Sada dolazimo do moje najavljene subjektivnosti, koju ipak ne mogu da izbegnem. U čemu se ona ogleda: Kada bih delio ocene, kao mnogi recenzenti, ovaj album bi dobio ocenu 8/10. Fino je ukomponovan i smislena je celina. Jedini uslov za osmicu bio bi taj, da ime benda, koji je izdao ovaj album nije Ritam nereda. Ako su u pitanju Neredi, ocena je 6. Ljudi, šta mogu, navikl su nas na mnogo bolje i drugačije sa albumima „Breaking“, „Nikog nema“, „Zvuci bola“. Ovo je dobro, ali je i drugačije.

Tekst objavljen na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Consecration – .avi

Vetar ne donosi samo vulkansku prašinu, već i blag miris močvara Luizijane.


Consecration? Postoje već ravno 10 godina i pre par dana su izbacili svoj drugi studijski album pod etiketom “Geenger Recordsa“. Album nosi ime “.avi” i pre preslušavanja istog možemo videti nešto krajnje specifično. Naime u pitanju je studijska verzija živog albuma “live 2nd april 2008”. Ja se ne hvalim da dovoljno dobro poznajem istoriju moderne muzike, ali primer da album izađe prvo kao “live” a zatim kao studijski sam do sada video samo kod Consecrationa. A da stvar bude još neverovatnija, “.avi” je možda i najzreliji metal album u Srba ikada, što ću se potruditi da u daljem tekstu pojasnim.


Žanrovski, ovaj bend, pa i “.avi” je “šaren”, što ne znači da im je i muzika takva, šarena. Pre bi se moglo reći da je u pitanju inteligentan spoj različitih muzičkih pravaca koji čine celinu za sebe, a što se boje tiče, ukoliko obratimo pažnju na emocije koje navlači „.avi“, u pitanju su nijanse sive, bele i crne. Naravno, treba napomenuti da u pitanju nije srpskoblekerska crna radi crnine, već je po sredi dosta suptilnije i realnije bojenje muzičkog izraza svojstveno pravim muzičarima. A da su u pitanju pravi muzičari, u to se uverio svako ko je makar jedanput slušao Consecration uživo.


„.avi“ sadrži 5 pesama i jednu minijaturu. Ta minijatura traje nešto preko minuta i zove se „Cisterna“. U mom poimanju muzike, za koje ne tvrdim ni da je dobro, tačno i dosledno, ovaj minut albuma ja bih najpre nazvao „pseudo-kantri-bluzom“. No to nije toliko bitno. Ovaj album je, pre svega, jako dobro ispunjen „saržajem“ i predstavlja jednu kompletnu celinu, na čijoj osnovi će Consecration, nadam se, nastaviti da gradi svoju muziku.


A čega sve ima u „sadržaju“ ovog albuma? Pa ima jako lepih stvari: Od „toolične“ pesme koja nosi ime albuma, preko „post-rock-ambijent“ „neurbanog đavola“ do „Aligatora“ iz „Luizijane“, „države“ koja se, moglo bi se reći, provlači kroz čitav album i daje mu kičmu, iako nije u svakoj pesmi jednako primetna. Kada kažem Luizijana, ne mislim doslovno na državu, stoga i navodnici, već na „metalne derivate“ koji su se kroz porozno močvarno tlo ove države filtrirali dalje u Svet. Jednim delom i Consecrationov „.avi“ predstavlja filtrat Luizijane, no ovaj bend poseduje i osobenosti koje ne bi imao da je samo „puki filtrat“. Luizijana sladž se kod Consecrationa čuje pre svega preko gitara, a bitna razlika sa izvornim sladžom je u nedostatku intenzivnog osećanja „južnjačke nelagode“, međutim treba naglasiti da Consecrationu ništa ne fali. Naprotiv, ovaj bend i ovaj album imaju mnogo toga da vam pruže, a pritom ćete se iznenaditi kada shvatite da je prosečno trajanje pesme oko 10 minuta. Kod Consecrationa to sve ide lako, počne, razvija se i završi, dok vi uživate u muzici.

Ovim albumom Consecration je postavio novi standard na domaćoj sceni, ostaje nam samo da se nadamo da će u bliskoj budućnosti biti još bendova za koje će taj standard biti dostižan, što će domaću metal scenu pomeriti od srednjoškolskih sala za fiskulturu, gde se danas, nažalost nalazi.

Tekst objavljen na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Dubioza kolentiv - 5 do 12

Šta volite kod Dubioze? Šta vam se svidelo kod njihovih ranijih izdanja? Oštri tekstovi? Kvalitetna svirka i fino ukomponovan krosover? Kombinacija ova dva ili nešto treće, četvrto peto? Koju god postojeću ili nepostojeću karakterisistiku ovog bosanskohercegovačkog benda da ste imali na umu kada ste sebi rekli, negde u prošlosti: „Meni se Dubioza kolektiv sviđa“ vrlo lako ćete naći i na upravo objavljenom albumu „5 do 12“.
U najavi albuma napisali su: "Ovo je još jedno kratko i jasno djelo sa 9 pjesama koje udaraju direktno u glavu." Nisu lagali.
Album otvara pesma „Um klade valja“ koja će vas automatski vratiti u domaću realnost, prilike odnose u regionu. Stihovi „Naš mentalitet ima jedan kvalitet, da te jebe u zdrav mozak sve dok ima imunitet" i ostali u ovoj otrežnjavajućoj numeri, koja je sve, samo ne prva Dubiozina pesma otrežnjavajućeg tipa, nateraće vas da polako kliznete ka depresiji zbog količine istine u istoj. No, ne brinire, već u sledećoj pesmi dolazi „Walter“, vraća se posle više decenija sa jednim zadatkom „da nekom jebe mater“. Razlika između nas i zapadnoevropskih suseda je u tome što se mi Valteru još uvek nadamo, dok je njih Godo ispalio odavno. Treća pesma se bavi „Recesijom“ i svim onim objašnjenjima iste koja su vam kao posmatračima bile sumnjive. Nemam običaj da pišem o albumu „pesmu po pesmu“, a evidentno je da sam tako krenuo. Sada ću stati i pokušati da još jednom izbegnem tu zamku i dam čitaocima kvalitetnu analizu umesto masakra i sitničarenja.
I ovaj album Dubioza Kolektiva karakterišu promenljivi ritmovi. Od laganih rege ritmova u kulminaciji nastaju žestoki hard-core ritmovi, ali to je nešto što kod ovog benda ne čujete ušima već osećate utrobom. Ovog puta izostali su ženski vokali, međutim to se ne odražava negativno na bogatstvo zvuka. Njihova muzika je nešto što je, najprostije rečeno, dobro i nešto što ćete voleti podjednako bez obzira da li ste deklarišete kao „hoper“, „korovac“, „rastaman“ ili vas je jednostavno briga za žarove.
Njihove tekstove ste primetili i ranije, i oni su definitivno njihov glavni adut. Uzevši ih sve zajedno, dobijate jedan moderan udžbenik: bazični audio kurs antiglobalizma, i to balkansku verziju + autogeni trening fokusiran na zdrav razum. Ono što je na albumu „5 do12“ zaista novo su ironično ubačeni ritmovi „podneblja“. Ono što još treba pomenuti je „upliv“ Džonijeve verzije Dilanove „Lili sa zapada“ u pesmu „Njihovi i naši“ kao sredstvo dodatnog objašnjenja. Album zatvara pesma „Balkan Funk“ ili balkanska verzija pesme „The Rockafeller Skank“.


Sve u svemu ovo izdanje predstavlja logičan nastavak Dubiozinih prethodnih radova, što je muzički i literarno odlično, međutim loše je za „goli život“, pošto se očigledno ništa nije promenilo za dve godine, koliko je prošlo od prethodnog njihovog albuma. Međutim, to je već stvar za koju nisu odgovorni ljudi iz Dubioze. „I zašto ovdje oduvjek je bio zastoj“ je stih iz pesme „Kokuz“(koja će kako se čini biti i najveći hit sa ovog albuma), koji najjednostavnije objašnjava vreme u koje ovi ljudi stvaraju. S obzirom na okolnosti, ovaj album je nešto što morate imati, čak i da nije postavljen za besplatan download na zvaničnom sajtu benda.
I umesto konačnog zaključka jedna tema za razmišljanje: Dubioza kolektiv je bend iz Bosne i Hercegovine, a glavna tema mu je poniranje tamošnjeg društva, mito, korupcija i slične pošasti. St!llness je bend iz Hrvatske, dosta sličan Dubiozi, kako muzički, tako i tematski, s tim što je u fokusu hrvatsko društvo. Mi živimo u Srbiji, trećoj zemlji. Kako objasniti činjenicu da su tekstovi kako Dubioza kolektiva, tako i St!llnessa potpuno razumljivi i primenljivi na naše društvo?

Tekst objavljen na Trablmejkeru

Trablmejker recenzija: Nčodnč - Izlet v neznano

Slovenački pank iz Kovečja

Da li je neko čuo za Kočevje? To je jedan od gradova u Sloveniji. Područje grada ima oko 16 000 stanovnika, poznato je po starim šumama i kao stanište mrkog medveda. U Kovečju žive i tri glavna lika ove priče, Gagi, Rupa i Bito ili kraće Nčodnč. Krajem prošle godine u prodaji se našao njihov debitantski album „Izlet v neznano“. Naziv njihovog albuma dobro opisuje moje stanje kada mi je u ruke predat disk sa molbom da uradim recenziju. Slovenački pank? Definitivno izlet u nepoznato.


Uopšte, kompletna slovenačka scena, nakon raspada SFRJ, je u domaćoj javnosti (ili u mojoj „javnosti“) ostala nedovoljno istražena i prezentovana, za razliku od Hrvatske ili Bosne i Hercegovine čiji su muzičari česti gosti na binama Srbije. Verovatno je i jedan od razloga jezička barijera.

Pre slušanja albuma zapitao sam se: Šta zapravo ja znam o Slovenačkoj sceni uopšte?. Valjalo bi na kraju Nčodnč i pozicionirati negde. Odgovor na to pitanje se sastoji od nekoliko reči: Videoseks i Anja Rupel, Lačni Franz i Zoran Predin, Laibach pa onda Siddharta i Elvis Jackson. Premalo za bilo kakvo smisleno poređenje. Tako da ćemo govoriti samo o Nčodnču.

Na albumu koji je snimljen u studiu „Mihelič“ nalazi se 16 pesama autentične pank dužine, od 2-3 minuta odlično izproduciranih, a omot albuma koji potpisuju bend i Marko Vovk, pravo je malo remek delo. Dirigent od mašinskog otpada uronjen u rđave metalne opiljke. To je verovatno estetika nekomercijalne moderne umetnosti, i sviđa mi se.


Kakav je to pank? Kada sam gore napisao standardna dužina, mislio sam na đužinu, a ne na standardni pank (šta god on predstavljao). Treba ipak napomenuti da su u pitanju moderne, alternativne vode ovog pravca, vode u kojima Nčodnč, iako mlad bend jako dobro pliva.

Instrumentalno ovaj album je poprilično inovativan i interesantan, i vredi ga poslušati. Izražen zvuk bas gitare, sa čestim promenama tempa nateraće vas da makar nekoliko puta klimnete glavom.
Što se tekstova tiče, to je već teže pitanje. Ja ne znam za vas, ali ja slovenački ne razumem. Povremeno i po neku reč. Prva pesma sa albuma se zove „Diskriminacija“, treća je „Roža“ to je ruža na srpskom, a 14. pesma je „Pralni stroj“, to je veš mašina i još par reči razbacanih po albumu čine moj kompletan srpsko-slovenački rečnik. A „Zelena ganja“ 11. pesma sa ovog albuma je ipak internacionalna sintagma. Takođe u pesmi „Roža“, roža je zafukana ali nisam uspeo da provalim zašto.

O značenju tekstova mogu dati samo jednu odrednicu: šaljivi su, verovatno. Uklopljenost tekstova sa muzikom i kvalitet vokala su dobri, nema ispadanja. Ko što reče Debeli Majk „It's got back-up vocals in just the right places“, a „lead vokal“ poseduje neku melodičnu gruboću i ni po čemu nije standardan a doprinosi originalnosti izdanja.

Analiza, pesmu po pesmu i nema mnogo smisla u ovom slučaju. Može se reći da na prvo slušanje „vataju“ „M.O.R.J.E.“ i „Roža“ a da ostale prate njihov muzički sklop čineći tako od albuma jednu kompaktnu celinu.

Na kraju mog „izleta v neznano“, vratio sam se sa novim saznanjem: Nčodnč, pa to uopšte nije loše!

Tekst objavljen na Trablmejkeru:

http://www.trablmejker.com/emisije/8/1641

Trablmejker recenzija: Vreme brutalnih dobronamernika

Srž ovog projekta je beogradski pesnik i novinar Milan B. Popović. Ukoliko niste upoznati sa njegovim radom, a kao čitaoci Trablmejkera verovatno jeste (ja sam tako saznao za njega), treba napomenuti da ovaj tridesetčetvorogodišnji Beograđanin iza sebe ima tri objavljene zbirke pesama: “Oka da ne ispustim dah“ (Narodna knjiga/Alfa 2007.), „Molitva tetoviranog srca“ (Narodna knjiga/Alfa 2006.) „Vreme brutalnih dobronamernika“ (Narodna knjiga/Alfa 2006.). Pored toga jedan je od najaktivnijih kulturnih radnika andergraunda u Srbiji. Novinar je muzičkih magazina: Sound & music, Butcherian vibe, Metal sound, Barikada, My people, Nervni slom, Aku–punk-tura, Ispred dragstora, Hard & heavy, Serbian underground, Kontra; kao i književnih časopisa: Kvartal, Gradina, Književne novine, Naš trag, Književni magazin, Pressing, Novina beogradskog čitališta i novina za kulturu Bestseler.

Za Trablmejker Milan radi ovo što ja upravo pokušavam – pisanje recenzija.

Na kompilaciji koja nosi ime „Vreme brutalnih dobronamernika“ nalazi se 17 pesama, od isto toliko alternativnih bendova, raznih podžanrova, koje spajaju Milanovi tekstovi. Pesnike uglavnom vole da recituju druge poznate ličnosti. To je nekako „in“ a iz iskustva znamo da može biti i, da uoptrebim neku psovku, krajnje nepotrebno i frustrirajuće. No, poezija Milana B. Popovića kao da je adekvatnija za „opevavanje“.


A šta reći o Milanovoj poeziji koja je suštnina ove kompilacije? O dobrim stvarima jako je teško napisati čak i nekoliko smislenih reči. Sa đubretom je lako, ono sadrži nekakve bodlje nakostrešene ka nama, a jako je lako videti gde te šta bode i nervira. Lepotu, pak doživljavamo na drugačiji način, to je ono kada nam ništa ne smeta i gde se prepuštamo osećaju. Me ne može o tome ni ovako da se piše! Za poeziju Milana B. Popovića možete reći da je mračna, emotivna, mistična itd. ali nikada nećete biti stoprocentno u pravu. Ona je i sve to a i ništa od toga. Možda je najbolje predstaviti je na sledeći način: Imate gore nazive njegovih zbirki pesama. Pokušajte da te nazive „mentalizujete“, šta oni za vas predstavljaju, kako ih razumete? E to je poezija MBP-a! Nešto, po kvalitetu, najbliže poeziji Slobodana Tišme, koji je tata andergraunda još iz osamdesetih godina.

Da se vratimo kompilaciji. Kao što je rečeno 17 izvođača, najrazličitijih podžanrova alterntivne muzike, a to su: Aleksandra Slađana Milošević zajedno sa Alogiom, Instant karma, Abonos, Art diler, Backbone, Tales of dark, Broken strings, Atlantida, Disparador, Amaranth, A. R. Club, Heaven rain, Iskaz, Darkshines, Asphalt Chant, Seraphim i Demether. Od poznatih, preko manje poznatih do nepoznatih. Od kvalitetnih, preko manje kvalitetnih, do onih za koje nikada nisam čuo lepu reč, a ne mogu ni sam da je smislim.

No, kada na istoj kompilaciji mogu da se nađu Instant Karma i Abonos i kada Slađana Milošević može da nastupi sa Alogiom, to verovatno govori o širni koju obuhvataju tekstovi pesama i o različitom senzibilitetu koji pokrivaju.

Nemam nameru da ovde analiziram Milanove stihove, to je nešto što ćete morati sami, pošto je normalno da vam je sopstveno mišljenje bitnije od moga. Samo želim da dam još nekoliko odrednica za kraj, pre nego što odete da kompilaciju slušate:


Ova kompilacija predstavlja poeziju koja se sluša! Nešto kao naprednu verziju audio knjige, samo što je ne čitaju Morgan Frimen ili Zijah Sokolović, već je pevaju domaći bendovi u sopstvenim aranžmanima i kao takva već treba da vam je dovoljno zanimljiva. Treba napomenuti i da je ovo, verovatno prvo izdanje ove vrste kod nas i kao takvo treba da vas zaintrigira. Na kraju, ovo je jedno sasvim dobro izdanje! Jedino negativno što ćete primetiti, je ukoliko disk pustite na nekom kvalitetnijem audio sistemu, jasno ćete čuti neujednačenost kvaliteta različitih snimaka, pošto su pesme snimane pojedinačno, svaka u studiu različitog kvaliteta.

Međutim, neprepoznavanje kvaliteta i ulaganje u isti je u nas postala standardna stvar. Kada lokalni gril ima više razumevanja i sponzoriše izlazak ovakvog kulturnog dela, dok čelnici kulturnih insitucija ono malo para što dobijaju ulažu u projekte svoje dece, a jedina bogata izdavačka kuća ulaže u reizdanja rok benda koji nije ni trebao da postoji, teško da će nam biti „kulturno bolje“. Ipak, u Srbiji i dalje ima entuzijasta koji pokušavaju da potpuno altruistični urade nešto za kulturnu dobrobit. Nadam se da ih nećemo sve potrošiti, dok se stanje ne popravi.

U međuvremenu, možete čitati/slušati Milana B. Popovića!
Tekst objavljen na Trablmejkeru:
http://www.trablmejker.com/emisije/8/1657